Nije uvek lako… Kaže Duško Radović. Čuveni srpski pesnik i novinar tu misli na navijanje za Partizan. Ali, nije uvek lako ni igrati za Partizan. Vanja Marinković najbolje zna koliko nije bilo lako njemu i generacijama koje je, tada još tinejdžer, predvodio kao kapiten… Ne da nije bilo lako, bilo je užasno teško.
“Tu si, znaš da igraš za veliku klub, a ništa se ne dešava…”, provlačio je kroz razgovor za Meridian sport nekadašnji – ko zna, moguće i budući – kapiten Partizana.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 5.000 RSD bonusa
A onda mu se u jednom trenutku onako kroz mešavinu osmeha i uzdaha otelo…
“Zaslužujem da igram za Partizan sad kada je na nogama.”
Ooo, da. Zaslužio je! Zbog svega. Najviše jer je bio tu kada je Partizan bio “na kolenima”. Zato se i vratio. I to ne pred kraj karijere, kada se obično igrači vraćaju u svoje bivše klubove, da bi završili tamo gde su počeli. On se vratio u naponu snage, u najboljem trenutku u svojoj karijeri. Možda se nekome čini i da se “rano” vratio. Njemu ne…
“Nije mi brzo prošlo ovih pet godina. Promenio sam dva kluba… Uvek sam želeo da igram sa Partizanom Evroligu. Žao mi je što nikada pre nisam”, nizao je Marinković.
Osim toga…
“Bio sam kod velikih trenera, ali još nisam bio kod Željka Obradovića. Ostalo mi je da ispunim i to”, dodao je uz osmeh.
U prethodnom mandatu u Partizanu promenio je šestoricu trenera. Činjenica koju svi znaju, ali koja i sada kada se pomene zvuči neverovatno.
“Nadam se da ću sada da radim samo sa jednim”, kaže očigledno dosta dobro raspoložen.
Šalu na stranu…
“Baš mnogo trenera sam promenio, ne samo u Partizanu. Tačnije, samo u Valensiji je bio jedan. Čak i u Baskoniji su se promenila trojica.”
Što sve jeste uticalo i na njegov razvoj. Sada je – kaže – sve skroz drugačije.
“Nisam više klinac, pa da mi luta glava, da ne znam gde sam… Dolazim iz dobre sezone, postao sam i reprezentativac Srbije, mislim da sam se malo iskristalisao što se toga tiče i biće mi mnogo lakše. Pre je bilo stvarno teško, ali možda je i bolje što sam prošao kroz sve to. Ko zna kako bi išlo da je sve bilo med i mleko.”
Nije imao problem da prizna da mu u tom prethodnom periodu glava jeste lutala… Ali – kada je prestala da luta, pitamo. Marinković bez dileme kaže…
“Kad sam otišao!”
Tu dolazimo do priče sa početka ovog teksta.
“Mnogo je bilo teško igrati za Partizan u to vreme kada se klub raspadao, kada su se menjali predsednici, uprave, treneri… Ja sam bio kapiten sa 17 godina. Iako to je tada bilo totalno nebitno, opet je bilo neki dodatni pritisak koji mi uopšte nije bio potreban. Svašta se dešavalo…”
Recimo…
“Igraš Evrokup, pa igraš Ligu šampiona… Pa onda za malo ispadneš iz ABA lige. Pa onda si ponovo u vrhu. Dosta turbuletne godine.”
Ako je nekome promaklo – on je za to vreme tinejdžer. Zamislite to breme.
“Ljudi misle, kao, sad si tu tri godine, treba da igraš dobro. A ne znaš samu srž iznutra, da je teško. Bilo mi je mnogo lakše kada sam otišao, kada sam malo smirio glavu oko toga, kada je sve to prošlo.”
Istovremeno…
“Bilo mi je žao što sam otišao, jer su oni tada počeli dobro da igraju, tada je klub počeo da se diže. Bio je to neki mač sa dve oštrice.”
Sada se vratio u neki potpuno drugi klub…
“Što sam čuo i video, što pretpostavljam da jeste, sada to nije onaj klub kao kada sam ja bio. To su dva kluba. Uz dužno poštovanje svih koji su bili ranije, sa ovim ne može da se meri. Zato se i vraćam. Jer mislim da zaslužujem da igram u Partizanu kada je na nogama, a ne kada je dole.”
Dule je najbitniji od svih, on me gurnuo u prvi tim
Osim što mu glava više ne luta, na sve mnogo zrelije i gleda, kako je rekao – u međuvremenu je odrastao…
“Pročitao sam i po neku knjigu, iako Dule (Vujošević, prim.autorke) kaže da ne čitam. Mogao bi da se raspita malo, pre nego što da takve izjave”, dodao je ne prestajući da se smeje.
Kad smo već kod Vujoševića – digresija…
Trofejni trener je za jednu od najtalentovanijih generacija u istoriji srpskog sporta, koju je tih godina imao na okupu u Partizanu, a čiji je deo bio i Marinković, govorio :“Ako su ruže, procvetaće”. I procvetali su. Za Marinkovića navijači Partizana vole da kažu da je “Duletova poslednja ruža”. Istina, daleko od Humske, ali deluje da je i on procvetao…
“Mislim da jesam. Ali, neću ja da pričam o sebi. Ne volim to. Neka o tome priča, recimo, Dule. Neka pričaju ljudi koji su mi pomogli da budem tu gde sam sada. A Dule je sigurno i najbitniji od svih njih. On me gurnuo tu, on me ubacio u prvi tim.”
Ako nemaš pritisak, za šta igraš?!
Da li zbog svega toga što je bilo, sa više nestrpljenja čeka novu sezonu, pitamo. Da vidi kako će to da izgleda na nekom potpuno drugom nivou, igraće za Željka Obradovića, Evroligu, u punoj Areni…. Marinković kaže…
“Sigurno da jedva čekam. Pogotovo taj deo – igramo u Areni, pred takvim navijačima. To je privilegija koju ne može svako da ima. Sve ostalo ide uz to. Međutim, sada sam fokusiran na pripreme reprezentacije. Trudim se da ne mislim toliko o sezoni koja dolazi da mi ne bi odvlačilo pažnju sa ovog što je trenutno bitno. Ali, da… Zato sam i došao!”
I navijači Partizana jedva čekaju. Činjenica je da je potpis Marinkovića dočekan sa ozbiljnim oduševljenjem među pristalicama crno-belih. S obzirom na način kako su ga “ispratili” iz Humske, da li ga je sve to možda i iznenadilo, pitamo…
“I da, i ne… Ali, drago mi je ako je tako… Pretpostavljam da ljudi žele da se vrate dobri domaći igrači…”
Nije samo oduševljenje veliko, koliko su sad i očekivanja velika. Da li to stvara dodatni pritisak?
“Uvek je pritisak kada hoćeš da igraš za Partizan, ali ne osećam to trenutno tako.”
Očekivanja mu zapravo gode…
“Volim to. Sigurno će biti teških trenutaka. Ali to je deo posla. Ne može sve da bude idealno. Uvek će da bude loših perioda… Ali, ako nemaš pritisak, šta onda… Za šta igraš?”
Kari me spasao!
Trenutno je svakodnevno na treninzima u Maloj sali Beogradske arene, domu Partizana. Ali kao reprezentativac Srbije. Jedan je od izabranika selektora Svetislava Pešića koji su ranije počeli sa radom. kada je on u pitanju, razlog je jednostavan…
“Kako kaže Bogdan, mi smo srećni što smo ovde. Baš je lepo biti ovde. Igraš za svoju zemlju, sa svojim drugarima…”
I još…
“Završio sam sezonu pre mesec dana i više, logično je da mi krenemo ranije. Ostali treba malo da odmore.”
Sada je standardni reprezentativac, osvajač svetskog srebra, bio je deo tima i na Evropskom prvenstvu 2022, igrao prozore… I nema nikakav problem da prizna – reprezentacija je pomogla da pronađe put ka vrhu…
„Kako da ne“, uzvratio je dosta ozbiljnim tonom.
Još ozbiljnije…
„Kari (selektor Pešić, prim. autorke) me spasao, posle one moje prve godine u Baskoniji. Kasnije sam bio u prvoj postavi za Evropsko prvenstvo. To me baš diglo. Selektor Pešić je takođe jedan od trenera kojima sam ja neizmerno zahvalan.“
Igrao je Evropsko, pa Svetsko prvenstvo… Čekaju ga Olimpijske igre. Srbija u svom – trebalo bi – najjačem sastavu.
„Idemo da igramo da nešto osvojimo. Šta će to biti, videćemo… Ali, da će biti teško, biće. Da će biti zanimljivo, takođe hoće. Mnogima će to biti prve Olimpijske igre, nekima druge… Neko već ima medalju, neki nemamo… Neki ćemo da osvojimo, nadam se. Za sada je sve super, mada neću da pričam previše unapred, da ne bude posle karma, ali mislim da možemo da odemo daleko“, završio je dosta dobro raspoloženi Vanja Marinković.
Bonus video:
brankostupica
Da bi “procvtao” nije bilo druge nego da ode što dalje od Partizana, mogao je da uvene da je kojim slučajem ostao još sezonu dve
vanicdusan01
Vidi se da mu je krivo što je Partizan propadao dok je on bio mlad kapiten i što nije tada uspeo da se plasira u Evroligu ali zato je i odlučio da se vrati jer shvata da mu je sad šansa da sa Partizanom i trenerom koji ima renome ali ga Vanja nije upoznao do sad ostavi trag na evropskom takmičenju.
Goran Munic
Uzeleo se Vanja Grobara,zeleo je da saradjuje sa Zeljkom.
kluka4002
Eto šta je sve prosao i na kraju ponovo u oartizanu ,sa dosta više iskustva kao zreliji igrač očekujem da će ovaj put ponuditi mnogo više našem klubu smatram da je dobro sto smo ga potpisali