Velika pobeda velike nade - dva sina i dva fakulteta: Ljubav me privukla Partizanu, mononukleoza i slepo crevo odvojili od ozbiljne karijere

Poslednjih godina u Srbiji ljubitelji odbojke strepe jer ne znaju šta će biti u budućnosti sa pozicijom dizača. Zna se da će odbojkaška reprezentacija u jednom trenutku i zvanično ostati bez Maje Ognjenović i Bojane Drče i da će tada priliku morati da dobije neki mlađi igrač… I dok se razmišlja ko bi to mogao da bude, padaju na pamet mnogi koji pokrivaju tu poziciju. Kada bismo se vratili deceniju unazad sve bi ukazivalo na to da će jednog dana u postavu Srbije uskočiti Jelena Vignjević (1996. godište). U mlađim kategorijama bila je pokretački motor, kapiten, nezamenljivi šraf, velika nada…

Ukoliko ukucate njeno ime i devojačko prezime u internet pretraživaču iskočiće vam između ostalog i fotografija sa EJOF-a 2013. godine. Na njoj Tijana Bošković (MVP i najbolji smečer), Maja Aleksić, Bojana Milenković, Sara Lozo… Sve su danas u nacionalnom timu, ali Jelene Vignjević (najbolji server i kapiten na EJOF-u) nema.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Ona se sada preziva Luković i igra za Partizan. Rodila je dva dečaka, završila dva fakulteta i sasvim iskočila iz reprezentativne priče.

“Uvek sam bila naklonjena porodici, ali nije to razlog što sam otišla nekim drugim putem“, priznaje Jelena u razgovoru za Meridian Sport. “Ja sam stvarno ušla predano u celu priču. I u TENT-u i posle u Vizuri, koja je tada imala saradnju sa Volerom iz Ciriha. Međutim, desio mi se veoma loš splet okolnosti. Kada je moja generacija osvojila zlato na EP ja sam tog leta dobila mononukleozu. Naredne godine u Vizuri sam propustila završnicu Kupa zbog pucanja slepog creva. Imala sam loše tajminge – ne sportskih povreda, nego bolesti običnih ljudi. Mislila sam da će da ide sve ozbiljnijom putanjom kad je odbojka u pitanju, ali desili su mi se takvi pehovi, posustala sam… Prvo mononukleoza, posle slepo crevo – takve okolnosti su me odvojile od ozbiljnije karijere. Kasnije se desilo sve to na privatnom planu, a deca ko deca iziskuju svoje vreme. Negde sam se onda tu i povukla, povukla ručnu, nisam htela dalje… Gledam koliko sam još u mogućnosti da guram i jedno i drugo, a da porodica ne trpi“.

Normalno je da sada razmišlja šta bi bilo da nije naišla na te zdrastvene prepreke.

“Pita se svako u nekom trenutku, ali mogu da kažem da osmeh mojih sinova nema cenu. Tako da sve drugo pada u vodu“.

Tokom karijere Jelena je igrala za TENT, Vizuru, Železničar, Spartak iz Ljiga i Inđiju. Sada je član crno-belog beogradskog tima…

“Posle oba porođaja sam se vratila u Inđiju. Moram da priznam vraćanje mi nije bilo teško, mislila sam da će biti napornije. Posle drugog deteta sam nakon devet meseci bila na treningu – počela sa ekipom pripremni period u Inđiji. Kad sam prvi put bila u drugom stanju, bila sam željna slobodnog vremena – to mi je najlepši period u životu. Hvala Bogu trudnoće su bile normalne, nije mi ništa padalo teško. Nisam tada uopšte bila sigurna da ću se vratiti na teren. Naravno da je želja postojala, ali prosto… Suprug se bavi potpuno drugom delatnošću, pa ja nisam bila sto odsto sigurna da ću se ikad više vratiti odbojci. Drago mi je što jesam. Sve je kod mene teklo spontano. Nije bilo nekih jasnih ciljeva, nameštale su se kockice, ja sam samo pratila. Dobro sam se osećala i evo hvala Bogu i dalje je tako. Ne osećam nikakve poteškoće, nemam ni povrede s obzirom na te duže i veće pauze. Samo sam se prepustila“.

Prošle godine na njenu adresu stigao je poziv Partizana. Nije mogla da ga odbije… Iako je ostala da živi u Obrenovcu, prihvatila je da zaigra za beogradski klub.

“Ja sam prethodnu takmičarsku godinu u Inđiji završila ranije zbog privatnih razloga, pa nisam bila sigurna da li ću imati bilo šta za ovu sezonu. Nisam razmišljala da prekinem, ali nisam znala šta će biti jer sam na bum prekinula… A pritom sam se godinu pre toga vratila sa porodiljskog. Nije baš bila povoljna situacija, bile su mi ograničene mogućnosti. Prvo se pojavila ponuda iz Sremske Mitrovice, ali to mi nije odgovaralo baš jer bih morala da idem od kuće. A kad je Partizan pozvao više sam se vodila navijački. Ljubav prema klubu me pogurala da dođem. To me privuklo…“.

Odavno je Jelena bila privržena crno-belom kolektivu.

“Oduvek… Porodica mi je sportska, brat se bavio fudbalom profesionalno. Prošao je omladinske kategorije Partizana. Generalno smo svi navijači kluba ali pre svega košarkaškog – jer je napravljen brend od svega toga. Malo su nam pomutili račune ovi što su došli u familiju, ali ne damo se. Muž je Zvezdaš, mada nije preterano sportski tip, pa ne utiče toliko. Deca su za Partizan – barem ovaj stariji…“.

Sa Nenadom Živanovićem i saigračicama ove sezone ima uspešnu saradnju. Mada, rezultati su mogli da budu i bolji. Trenutno imaju četiri pobede i osam poraza na osmoj poziciji.

“Trenera sam poznavala davnih dana iz mlađih kategorija, ali nismo nikada sarađivali. Ekipa se do poslednjeg dana pakovala, nisam tačno znala kakav će sastav da bude. Bila sam upoznata sa pričom predsednika kluba da ima u planu da pravi više akademiju mladih i da svake godine ima po jednog igrača iz Partizanove škole. Ali, nije se znalo da će ovoliko mlad tim da bude, kao što je na kraju ispalo. Nisam se preterano time vodila, nego više u smislu – super, dobila sam još jednu šansu, mogu da igram još, pa hajde da probam. Nisam se vodila i bavila igračkim detaljima, više su me porodične stvari pogurale ka odluci gde ću da igram“.

Deluje da Partizan još nije pokazao pravo lice, ako se pogleda talenat i kvalitet koji imaju neke igračice.

“Uvek ostajemo nedorečene, pripisujemo to nekom neiskustvu i mladosti, ali opet mnogo utakmica u prvom delu je završeno sa velikim žaljenjem. Iskreno se nadam da su nam sve to bile samo lekcije, da ćemo uspeti da izvučemo pouke i da primenimo to u nastavku. Ja kao najstarija posmatram sve sa stran i uspevam da izolujem pojedinačno stvari. Minus je kad ti svake godine praviš novu ekipu. Ovaj tim je sastavljen u avgustu i sigurno da treba vremena da sve te stvari dođu na svoje. I zbog toga svi imamo osećaj da možemo više, ali i dalje ne uspevamo do kraja to da prikažemo“.

Veruje Jelena da će posle zimske pauze doći i bolji rezultati.

“Glupo je pričati, ne volim sad unapred da govorim biće bolje. Želim da naradimo sve to i da pokažemo na terenu da smo prevazišle probleme. Okrećemo se prvoj utakmici posle pauze, koja nam je bitna, a posebno dobija na značaju jer najviše žalimo zbog bodova koje smo izgubili u Užicu. To nam je prva prilika da pokažemo sve na delu, da ne ostane samo na rečima“.

Iako ne igra pred punim tribinama, iskusna igračica je veoma srećna što je u crno-belom dresu.

“Ne može da se poredi koliko smo propraćeni, kad se pogleda taj navijački momenat na drugim sportovima. Ali, meni je kao istinskom Partizanovcu drago što nosim taj dres… Iako sam na neki način dete TENT-a i najveći deo karijere sam provela tamo, puno mi je srce stvarno što igram za Partizan“.

I dalje kada je vide neki ljudi ostaju zbunjeni jer su navikli da na leđima piše drugo prezime.

“Ostala sam svima upamćena po Vignjević – pogotovo u ovim odbojkaškim krugovima. Čak sam pokušala na dresu da ostanem sa devojačkim, ali nisu mi dozvolili. Pokušala sam da stavim i ime, kao u nekim ruskim ekipama npr, ali nisu ni to dozvolili… Kad se afirmišeš sa devojačkim prezimenom, onda ti je malo teško kad promeniš. Iako sam uvek htela kad se udam da uzmem od supruga, nije mi bilo svejedno. Kad mi je došao prvi dres sa Luković bilo mi je teže nego kod matičara…”, nasmejala se glasno. “Ali, muž je izrazito ponosan. Sve ima svoje“.

Dvoje dece plus sportska karijera – zvuči nemoguće za uklopiti.

“Uh… Da li postoji recept uopšte? Razumevanje i podrška su neophodni. Veliku zahvalnost dugujem i suprugu, a i mojoj porodici koja me podržala oba puta. Šta god zatreba oko dece oni uskaču. Stvarno dolazimo do toga da bez porodice ne možemo ništa. Ja bih bila sebična ako bih sebe stavila u prvi plan, a svoje najbliže zanemarila. Uspevam za sada da nijedno ne trpi“

Dragan Kobiljski ušetao u Humsku sa istim osećajem, ali kao drugi čovek: Život me naučio da se sve okrene u sekundi

Ključ je definitivno u dobroj organizaciji…

“Kada su deca zdrava sve mi je savršeno organizovano. Dolazimo u problem kada su deca bolešljiva i ne može vrtić da se koristi. Kada je sve normalno onda dan izgleda ovako – ujutru se ustaje, vode se klinci u vrtić. Ja za to vreme pre podne obavljam svoje kućne obaveze – žene, majke, domaćice – raspremanje, spremanje ručka i slično. Ja posle odlazim, suprug preuzima njih. Idem na trening, kad se vratim onda smo svi zajedno. A ako suprug nije tu, pošto se bavi takvim poslom da je često odsutan, tad mi je malo teže. Sve pada na mene“.

Stariji sin ima pet godina, a mlađi dve…

“Stariji je često i na utakmicama, navija… Mlađi još ne shvata. Samo vidi kad se obučem, pa kroz blago tužnu facu i kukanje kaže – nemoj da ideš. Stariji zna čime se bavim i njemu najteže pada što ne može da bude više na treninzima i na utakmicama. Kad tata nije tu, onda ne mogu da ga vodim da bude i celo zagrevanje i utakmicu, i posle utakmice. On je već počeo da trenira malo fudbal, naklonjen je sportu… Pratimo zajedno košarku Partizan, intezivno. Trudim se koliko meni obaveze dozvole da ga vodim što više u Arenu. Sportski je tip. A mlađi je još mali, ne ispoljava afinitete prema nečemu posebno“.

Darka Zakoča srce vratilo na mesto gde je izgradio osam titula: Nekad sam radio za bonove iz pekarskog preduzeća, čistio salu ako treba – danas treneri prvo pitaju za platu

Za sada kod Lukovića sve ide po nekom planu…

“Ja sam potpisala na jednu sezonu, pa ću videti kako se namesti i šta će biti u nastavku. Šta god bih sada rekla može do kraja sezone da se desi obrt… Svakako sam spremna kad bude vreme da započnem nešto novo. I suprug ima privatnu firmu – to smo zajedničkim snagama uspeli da izguramo i oformimo, tako da generalno neće mi biti previše lufta u razmišljanju. Samo će se nametnuti nova situacija i ja ću krenuti tim putem“.

Njene dve diplome u velikoj meri olakšavaju stvari… Završila je Ekonomski fakultet i za vaspitačicu.

“Išla sam u Srednju ekonomsku školu, jer je u Obrenovcu važila za lakšu, imali su veću toleranciju prema izostancima. To je meni bilo veoma bitno jer sam se baš mlada priključila prvom timu TENT-a i imala sam ogromne obaveze. Kasnije da ne bi ostala na srednjoj, nastavila sam tamo gde sam stala na fakultetu. A za vaspitača… Najbolja drugarica se nije pronašla na svom fakultetu i bila je u fazonu ‘Ajde ti i ja da probamo nešto zajedno’. Uz viziju da ćemo sutra nekada otvoriti zajedno privatni vrtić. Moja naklonjenost ka deci je bila stvarno oduvek prisutna. Ajde onda, što da ne… Upustila sam se u to i sada mogu da kažem da sam zaista ponosna što sam i to uspela da završim. U nekom trenutku – prva godina u Inđiji – završila sam i praksu i malo i radila u vrtiću. Mogu da kažem da imam i to iskustvo“.

Maja Aleksić šeta ulicama Novare i priseća se Pariza: Izneverile smo same sebe – nikada to neću preboleti (VIDEO)

Kad se sve sabere – Jelena je jedna bogata žena.

“Znam da se našalim da za svakog sina imam završen fakultet… Samo ne znam šta ću ako se usudim na treće dete. Onda moram još jedan da upišem…“, nasmejala se još jednom.

Bonus video: