Neke karijere završe se tiho, gotovo neprimetno. Druge, međutim, ostave trag koji je nemoguće prevideti. Tokom 2026. godine fudbal se oprostio od čitavog niza asova koji su obeležili različite epohe, osvajali najbitnije trofeje, igrali za najveće klubove i nosili dresove svojih reprezentacija.
Spisak novopečenih penzionera postao je dovoljno dugačak da od njega može da se napravi sasvim pristojna ekipa. Vreme je počelo da radi ono što mu je posao i Ćiro Imobile (36) je rekao – dosta.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Lukaš Fabijanski, Krejg Gordon, Giljermo Očoa, Serhio Romero i Kasper Šmajhel na golu. U odbrani – Sezar Aspilikueta, Mamadu Sako, Ešli Jang, a u veznom redu imena da se “smrzneš”. Santi Kazorla, Džejms Milner, Oskar, Dimitri Paje, Miralem Pjanić, Aron Remzi, Đakomo Bonaventura… U napadu Dijego Kosta, Divok Origi, Lukas Podolski, Vagner Lav i, sada, Imobile.
Neka od pomenutih imena još zvuče kao da bi komotno mogla da budu na terenu, a ne u “domu za penzionere”. Baš kao i Ćiro, koji je odluku o povlačenju doneo iako je imao još godinu dana ugovora sa Parizom. Do juče je imao trening, utakmicu, putovanja, svlačionicu, saigrače, golove, nervozu, zvižduke, aplauze. A sad samo život posle fudbala.
Imobileova karijera je bila dovoljno velika da se o njoj govori i bez nostalgije. Bio je golgeter, ali ne onaj koji je mogao da predribla petoricu, zavrti stadion, niti je bio univerzalni umetnik kojem su se udvarali najveći.
Umeo je da deluje potpuno nezainteresovano 70 minuta, a onda se pojavi tamo gde treba, kada treba, i pošalje loptu u mrežu. Kad se podvuče crta, 658 utakmica i 351 gol. To je njegov konačni zbir na klupskom i reprezentativnom nivou.
Nije loše za čoveka koji je kroz karijeru prošao kroz Juventus, Sijenu, Groseto, Peskaru, Đenovu, Torino, Borusiju Dortmund, Sevilju, Lacio, Bešiktaš i Pariz. Jedan klub je ipak bio njegov fudbalski dom – Lacio.
Danas je gotovo nemoguće pričati o modernoj istoriji rimskog kluba bez njegovog imena. Za Lacio je odigrao 340 utakmica i postigao 207 golova. Tokom 2020. Lacio je pod Simoneom Inzagijem igrao fudbal koji je počeo da miriše na nešto veliko. Rimljani su se umešali u borbu za skudeto, a Imobile je radio ono što napadači rade kada im se sve otvori. Tresao je mreže i nije stajao. Na kraju je stigao do 36 golova u Seriji A.
Time je izjednačio rekord Gonzala Iguaina po broju pogodaka u jednoj sezoni italijanskog prvenstva, osvojio titulu najboljeg strelca i uzeo evropsku Zlatnu kopačku. I baš kada je izgledalo da Lacio može da napravi nešto istorijsko, pandemija koronavirusa je upropastila sezonu, fudbal je stao, svet se zatvorio…
Četiri puta bio je najbolji strelac Serije A. Prvi put sa Torinom, u sezoni 2013/14, kada je postigao 22 gola, a onda je usledila vladavina u dresu Lacija sa 29 golova u sezoni 2017/18, 36 u sezoni 2019/20 i 27 u sezoni 2021/22.
Samo je legendarni Gunar Nordal uspeo da osvoji tu nagradu četiri puta pre njega, dok je Imobile postao jedini Italijan kome je to pošlo za rukom. To je podatak koji možda najbolje objašnjava koliko je njegov učinak bio ozbiljan. Jer Italija nije zemlja kojoj je kroz istoriju nedostajalo vrhunskih napadača. A opet, među svima njima, Imobile je uspeo da napravi svoje mesto.
Pre nego što je postao gol-mašina u Rimu, Imobile je morao da prođe mnogo manje glamurozan put. Nije mu sve servirano. U Peskaru je pod legendarnim Zdenjekom Zemanom eksplodirao u sezoni 2011/12 i postigao 28 golova u Seriji B. Bio je najbolji strelac takmičenja, a Peskara je izborila plasman u Seriju A.
Njegova karijera je imala uspone, padove, promašaje, selidbe, povratke i periode kada se činilo da je ponovo pronašao sebe. Dortmund? Nije išlo. Sevilja? Nije potrajalo. Torino? Pogodak. Lacio? Tu je napravio kuću. Italija? Osvojeno Evropsko prventsvo 2021.
Ćiro nije jedini otišao
Ove godine kao da gledamo kako jedna generacija polako napušta teren. Fabijanski, Gordon, Očoa, Romero i Šmajhel. Samo golmani već mogu da naprave utakmicu sa dovoljno poznatih lica da bi publika imala za koga da navija.
Majstor sa ostrva nije izdao: Paje kao Stanković i Mihajlović nije hteo protiv svojih
Sezar Aspilikueta, čovek koji je godinama bio zaštitno lice Čelsija i španske reprezentacije. Mamadu Sako, koji je prošao PSŽ, Liverpul i reprezentaciju Francuske. Pa, Ešli Jang, koji je prešao put od Votforda do Mančester junajteda, Intera i Gordog albiona.
A onda vezni red. Tu je već ozbiljna nostalgija. Kazorla, Milner, Oskar, Paje, Pjanić, Remzi, Bonaventura. Milner je posebno brutalan primer prolaska vremena. Čovek je delovao kao da će igrati zauvek. Trčao je kada drugi više nisu mogli da stoje. Igrao beka, veznog, krilo, šta god treba. Osvojio je Premijer ligu, Ligu šampiona, igrao za Mančester siti i Liverpul i nekako stalno bio tu. Rekorder Premijer lige sa 658 utakmica.
Kazorla je posebna zverka. Jedan od onih asova čiji potezi izgledaju kao da ih je neko nacrtao lenjirom, a ne nogom. Arsenal, Viljareal, Malaga, reprezentacija Španije… Karijera mu je bila toliko čudna i lepa da bi sama mogla da bude tekst.
Paje, čist fudbalski bezobrazluk. Igrač koji je umeo da izvede slobodan udarac tako da golman može samo da gleda. Pjanić je bio drugačiji tip majstora. Tiši, sa osećajem za pas i prekid koji ga je godinama držao među najboljim vezistima Evrope. Oskar je svoje najbolje dane proveo u Čelsiju pa otišao u Kinu da zaradi pare, dok je Remzi bio jedan od simbola Arsenala i Velsa svoje generacije.
Od februara je u penziji Dijego Kosta, verovatno poslednji napadač koji je više voleo da se pokači sa obojicom štopera nego da dâ gol. A davao ih je igrajući za Atletiko i Čelsi. Origi je zauvek zarobljen u nekoliko velikih trenutaka Liverpula. Nije igrao uvek, ali kada je bilo najvažnije, pojavljivao se.
Podolski je, opet, jedna od onih figura koje su obeležile čitavu jednu epohu. Nemačka, Keln, Bajern, Arsenal, Inter, Galatasaraj, Japan, pa Poljska… A Vagner Lav je bio deo jedne potpuno drugačije fudbalske priče, naročito tokom godina provedenih u Rusiji, gde je u dresu CSKA postao ogromno ime.
Jedni odlaze, drugi dolaze. Tako život funkcioniše. Ostane samo sećanje na određenu generaciju. Na fudbal u kojem se znalo ko je Paje, ko je Kazorla, ko je Milner. Na vreme kada je Očoa branio kao da je na Svetskom prvenstvu svaki put kada obuče dres Meksika. Kada je Šmajhel čuvao gol u maniru svog oca Petera, kada je Podolski tukao levicom, a Imobile čekao svoju priliku u kaznenom prostoru. Sada tog fudbala ima sve manje jer je počeo da pripada nekoj novoj generaciji.
Ćiro Imobile je ove godine poslednji put izašao iz svlačionice kao profesionalni fudbaler. A sa njim polako odlazi i čitava generacija koja nam je dala golove, trofeje, promašaje, nervozu, majstorije i gomilu utakmica zbog kojih smo ostajali budni do kasno.
Za sve one kojih više nema: Trofej koji miriše na dim sa roštilja
Bonus video:
