FMP KAO ODSKOČNA DASKA ZA REPREZENTACIJU - Nenadić se prisetio poziva: Kada sam čuo, rekoh - Ma daj, nemoj da se zezaš sa takvim stvarima!

Od Slodesa i Tamiša, preko Mladosti iz Zemuna, Pirota, Vojvodine, Dunava, sve do FMP Meridiana, pa Crvene zvezde, Mege i Zelene Gore… Tako je izgledao dosadašnji košarkaški put Nemanje Nenadića, za koji sam kaže da nije standardan već zaobilazan. I i te kako zanimljiv.

Nenadić je od nedavno član španskog tima Rio Breogana, a ono što je posebno zanimljivo jeste što će se za manje od 20 dana ponovo naći u Beogradu, tačnije popularnom “Pioniru”. Ovog puta protiv FMP Meridiana na Meridian Basketball Champions League Qualification Tournament-u.

Dres “Pantera” nosio je u dva navrata, bio je lider i jedan od najboljih strelaca, a sve to bila je prava odskočna daska i za reprezentaciju Srbije, koja se trenutno nalazi na Evropskom prvenstvu.

Kako je izgledao put od Prve B lige do Evrolige, šta se desi kada se preskoče neke stepenice, ko je davao najbolje savete, kako izgleda kada treba da preneseš loptu pored Fakunda Kampaca i zašto je FMP bio dobar put do reprezentacije Srbije?

Na ta, ali i brojna druga pitanja, odgovore nam je dao Nemanja Nenadić. I to vrlo zanimljive.

Pa, krenimo redom:

– Svojim putem jesam zadovoljan, mogu to da kažem, recimo u Slodesu sam napravio prve seniorske korake i tu je krenuo moj razvoj. Imao sam priliku da sarađujem sa Goranom, trenerom koji je u tom momentu bio nešto najbolje za mene, dao mi je šansu i pokazao kako to sve treba da izgleda. Imao sam odličnu sezonu i nakon toga je došao poziv Tamiša, koji je igrao KLS. Ispostavilo se da je to bio preveliki zalogaj u tom momentu i odlučili smo, nakon par meseci, da se raziđemo, jer nisam imao minute, a nisam želeo da sedim. Svakako, zahvalan sam na prilici, ali sam ipak otišao u Mladost Zemun, koji je tada igrao Prvu B ligu i koju smo uspeli i da osvojimo – prisetio se Nenadić, pa u dahu nastavio:

– Bilo je to lepo iskustvo sa Draganom Nikolićem, ali sam želeo da se vratim u KLS. Nisam dobio pravu šansu i tišao sam u Pirot, tako da ne bih rekao da je to standardan put jednog profesionalnog košarkaša,neka bude da je okolni put – kaže Nenadić u razgovoru za Meridian sport.

FMP – OSTVARENJE DEČAČKOG SNA

Prisetio se sprski košarkaš i perioda provedenog u Pirotu, pa sve do FMP-a, Crvene zvezde i reprezentacije Srbije.

– U Pirotu sam imao prelepo iskustvo, odvojen sam bio od kuće, ali tada nisam bio baš toliko mlad, mislim da sam imao 21 godinu. Ipak, nikako ne uspevam da dođem na tu veliku scenu. Bila je dobra sezona za mene, dobio sam poziv od Dunava iz Banovaca, koji je igrao KLS, tako da je to bio prvi put da sam član KLS ekipe, ali sa nekom određenom ulogom. Tu se dosta kockica poklopilo, završila se sezona, nisam čak ni maštao o ABA ligi, mislio sam da možda još uvek nisam na tom nivou, ali se desila univerzitetska reprezentacija, koja mi je otvorila vrata. Te godine je bilo mnogo otkaza, što se kaže dok jednom ne smrkne drugom ne svane – nasmejao se Nenadić, te dodao:

– Otišli smo u Tajpej, gde sam dobio šansu i trenerovo poverenje. Nismo uspeli da osvojimo medalju, ali četvrto mesto je bio sjajan uspeh, s obzirom na to sa kakvim sastavom smo otišli – ispričao je Nenadić ukratko i pomislio verovatno da je tu kraj razgovora.

Ipak, da smo se zaustavili ne bismo čuli brojne zanimljive detalje. Za početak, priča o FMP-u.

– U međuvremenu sam potpisao ugovor sa FMP-om na tri godine, gde mi je odmah stavljeno do znanja da se ne očekuje previše od mene, što je u tom momentu i bilo dovoljno. Ujedno, to je bilo na neki način ostvarenje sna, jer sam znao da ću igrati sa igračima Zvezde i Partizana recimo. Počele su pripreme, nametnuo sam se i malo po malo dobijao šansu kod Vlade Jovanovića, koji mi je tada mnogo pomogao, kao i Filip Čović koji ima mnogo iskustva i koji me je usmeravao – kaže Nenadić i dodaje:

– Davao nam je savete, bili su to i drugarski i i očinski saveti, pogotovo što smo svi mi imali neke “bubice”, svi smo bili klinci u odnosu na njega, ali je imao strpljenja, često nas je okupljao, vodio nas na večere, družili smo se i uvek smo znali da imamo “leđa”, što je jako bitno.

– Često se dešavalo da mu kažem: “Meni ne odgovara ovaj napad, da li možemo da promenimo?”, onda je on o tome razgovorao sa trenerom, imali smo super komunikaciju. Sve u svemu, perioda u FMP-u se jako dobro sećam, jer je to za mene u tom momentu bilo ostvarenje dečačkog sna – iskren je Nenadić.

Po završetku ABA lige, a po početku KLS-a Nenadiću su se otvorila nova vrata u klubu iz Železnika.

– Tada smo igrali i domaću ligu, neki igrači su otišli u Zvezdu, recimo baš Filip i Aleksa Radanov, pa sam ja dobio još veču šansu. U tom momentu postajem lider ekipe, ni sam ne znam kako, nisam bio svestan toga uopšte, imali smo utakmicu sa Partizanom u kojoj sam dao 34 poena, čega isto nisam bio svestan…

Sasvim zasluženo, usledio je i poziv Crvene zvezde, ali…

– Tada je došao i poziv Crvene zvezde, potpisao sam na tri godine, prvom sezonom sam bio jako zadovoljan, iako nisam imao mnogo minuta, ali sam bio deo tima, nadajući se da će sledeće biti malo bolje. Nije bilo, ali zahvalan sam na šansi. Sada bih neke stvari uradio mnogo drugačije, bio sam tada dosta mlađi, pojela me prevelika želja, jer iskreno za godinu i po dana dolazim iz KLS-u Evrokup ili Evroligu, pritom znamo sta je Zvezda i da se tu greške ne trpe, kao ni porazi… – priseća se Nenadić, pa se osvrće i na povratak u FMP:

– Otišao sam najpre u Megu, gde sam povratio samopouzdanje. Razgovarao sam sa Zvezdom i napravili dogovor da se vratim u FMP, jer tamo nisam uradio sve na abaligaškom nivou, a želim da budem jedan od lidera. Razgovarao sam sa Filipom, rekao mi je da me vidi tu sa njim i da bi sada ja trebalo da preuzmem tu ulogu starijeg igrača, koju je on imao kada sam ja prvi put igrao tamo. Nekako, nije bila baš najbolja sezona te godine kada se radi o rezultatima FMP-a, ali kada pogledamo gde su završili ti igrači… Napravili su velike iskorake. Za mene lično je bila sjajna sezona, bio sam treći strelac ekipe, tako da sam zahvalan na toj šansi.

Govorio je Nenadić i o svom drugom mandatu u FMP-u, pa i važnosti trenera Nenada Stefanovića, koji je prethodne sezone ostvario veliki uspeh.

– Završila se ta sezona, došao je Šone (Nenad Stefanović), i odmah sam video da se neke stvari menjaju. Imam određene godine, promenio sam dosta trenera i mogu da vidim da je doneo nešto novo. On svakog igrača isto vrednuje, što je za mene ključno. Svi su podjednako bitni, sve igrače želi u timu, ali mi smo morali da ogulimo kolena za to. U junu smo imali dva treninga dnevno, po ceo dan je bio u hali, posmatrao nas, trenirao… I zaista, kada daš 300 odsto sebe, kao što je on dao – rezultati su neminovni. I tu ne mislim samo na poziciji na tabeli, napravio je ogroman uspeh.

Sjajna sezona Nenadića krunisana je i prvim inostranim angažmanom.

– Mnogo lepih stvari se desilo te godine, a onda je stigao prvi internacionalni poziv, od Zelene Gore. Iskreno, nisam ni znao mnogo toga, ali sam brzo shvatio da to nije samo poljska liga, već i VTB, koja je u top 3 u Evropi. Stigao sam sa mnogo samopouzdanja, znao sam da će to biti dobro. Razgovarao sam sa trenerom Oliverom Vidinom, koji mi je objasnio da to može da bude odlična priča. Naravno, sve vreme sam razmišljao o tome kako možda mogu više, a onda sam rekao sebi: “Okej, hajde pokaži da možeš više i da si prerastao taj nivo”. Otišao sam tamo, sagledao košarku na neki drugačiji način, igrao na poziciji pleja posle 7-8 godina i video sam da se neko trudi i da želi da radi sa mnom, trener mi je mnogo pomogao, bio mi je pravi mentor, mnogo je vremena potrošio na mene, ali smo uradili dobar posao. Nažalost, nismo uspeli da osvojimo poljsku ligu, a VTB je bio prekinut. ako gledam lični učinak – mogu da budem zadovoljan.

Ispričao je Nenadić ukratko svoju dosadašnju karijeru. Ali, znate kako kažu – tajne se kriju u detaljima.

OD PRVE LIGE DO ABA 

Prva liga Srbije, Košarkaška liga Srbije, ABA liga, Evroliga… Prošao je Nenadić gotovo sve nivoe profesionalne košarke i u čemu jeglavna razlika?

– Ljudi nisu svesni razlike, igraju KLS i na TV gledaju ABA ligu i pomisle: “Pa, što ja ne bih mogao da igram ABA?”… Iskreno, velika je razlika, pre svega u fizičkoj spremnosti, tu su igrači mnogo spremniji, igra se brže, imaš mnogo manji “kredit”, jer su to ekipe koje žive od pobede. Naravno, i u KLS je bitno da pobeđuješ, ali neće ti nakon jednog poraza dovesti novog trenera, a u ABA si vrlo lako zamenljiv, i kao trener i kao igrač. Znači, ili moraš da budeš ekstremno talentovan, pa da te trener malo “istrpi”, ili da dođeš kao izgrađen igrač koji razume košarku i koji će nekada svoje ambicije staviti ispod ambicije tima. Iskreno, velika je razlika – jasan je Nenadić.

Prisetio se srpski košarkaš i nekih ne baš sjajnih, ali ipak poučnih momenata, poput nesuglasica sa saigračima.

– Bilo je toga, ali što sam stariji – sve manje i manje. I ja sam pravio neke greške, inatio sam se, mislio da sam najpametniji, što me je ponekad skupo koštalo. Tu se radilo o starijim igračima, koji su igrali na ozbiljnom nivou i tada su se vratili da završe karijere, možda ću i ja sutra isto uraditi. Bili su to dobronamerni saveti, koje ti ne shvataš tako u tom momentu i na kraju ispaštaš. Pa, i ja sada mlađim saigračima kažem nešto, a oni misle da im želim loše, pa čak ne mogu ni da se naljutim na njih, jer sam u njihovim godinama radio isto to. Desi se to i na terenu, ali se rešava u svlačionici.

Često je Nenadić isticao Bojana Ljubojevića i Mitra Ašćerića kao jedne od glavnih trenera koji su u velikoj meri zaslužni za njegove rezultate, ali kako godine odmiču – spisak je sve duži.

– Ljubojević mi je pomogao kada sam imao problem sa šutom, radili smo i na tehnici, i sada sam zadržao neke stvari od njega, a što se tiče Ašćerića – dao mi je slobodu i prostor da pokažem to što znam – kaže Nenadić, te dodaje:

– Naravno, u međuvremenu se pojavilo još trenera, na primer Marko Stanojević koji je zadužen za moju fizičku spremnost, radim sa njim individualno i dan-danas, zovem ga bebisiterom – nasmejao se Nenadić.

Tu je i još nekolicina imena:

– Sa Vukašinom Mandićem takođe radim preko leta, a tu je i Marko Veličković, koji je pomoćni trener Avtodora, i koji mi je ulio poverenje i veru u sebe i pokazao koliko ja mogu. Zaista, imao sam sreću da radim sa pravim osobama – iskren je Nenadić.

Zanimljivo, u dresu Mege – Nenadić je upisao prvi nastup u ABA ligi, protiv Cibone u Zagrebu, kojeg se i sada dobro seća.

– Nervoza, nespavanje… Nisam očekivao da ću igrati, nije se očekivala neka uloga od mene, ali hajde – dođem ja spreman na utakmicu. Pa, šta da se radi, kako god da bude… Međutim, ulazim ja u igru, namestilo mi se malo, nekome je ispala lopta, dao sam zicer praktično… Ma, da je moglo lepše – nije. Nije bila puna dvorana, ali rado se sećam tog meča, tada sam zapravo shvatio da je i sreća važan faktor u sportu.

A, kada smo već kod Mege, prisetio se Nenadić i saradnje sa Dejanom Milojevićem.

– Milojević? Jako jednostavan, a ja volim takve ljude. On je meni rekao: “Od tebe očekujem to i to, ne smeš da stavljaš sebe u prvi plan, ali isto tako moraš da daješ poene, mi smo poslednjeplasirani, moraš da probaš da nas digneš”. Objasnio mi je sve u dve rečenice, ispratio sam to. On je čovek koji ti kratko i jasno objasni neke stvari, ako si dovoljno pametan – to iskoristiš i guraš svoju priču. To je čovek koji se prosto razume u košarku, da ne pričam koliko je igrača napravio…Često smo radili individualno, on dođe i deli ti savete za koje u startu vidiš da će ti jednog dana doneti samo dobro…

Nakon epizode u Megi – usledio je povratak u FMP. Ako pogledamo unazad – pun pogodak za Nenadića.

– Često sam pominjao i u Poljskoj da je to za mene najbolja odluka, ne samo u tom momentu, već i sada kada pogledam unazad. Prvi put sam se našao u ulozi lidera ekipe, dobro sam se snašao u celoj toj priči i drago mi je što, iako možda FMP nije bio najbolji te sezone, sam ja stasao kao vođa, tako da se rado sećam te godine. To mi je definitivno otvorilo put ka inostranstvu.

PRITISAK? PA, TO JE BILO PREŽIVLJAVANJE, KAKAV PRITISAK!?

Liderska uloga u FMP Meridianu, igranje u Crvenoj zvezdi koja ne trpi kikseve, prvo internacionalno iskustvo, reprezentacija… Reklo bi se – pritiska ima na pretek, ali posle prepunog “Pionira” malo šta može da izazove takvu tremu.

U dresu FMP-a, Nenadić se našao u finalu Kupa Radivoja Koraća, a “Panteri” su odmerili snage sa Crvenom zvezdom. Utakmica koja sama po sebi, i pre nego što počne, donosi brojne komentare i naravno – veliki pritisak. 

– Ume to malo da boli, jer ljudi pričaju da je to gotovo i pre nego što je počelo, da su se dogovorili… Ma, to nema veze s vezom, ni u jednom momentu nama nikada nije rečeno ništa slično… Naravno, privatno se družimo, ali potpisujem da svaki igrač dođe s namerom da pobedi. Taj koji ne dođe – taj se ni ne bavi košarkom – kaže Nenadić, pa se priseća i finala Kupa:

– Što je najgore, tada je Stefan Pot promašio šut za pobedu, to su utakmice koje su izgubljene na dve ili tri lopte, nije nas Zvezda nadigrala, nije bilo 30 razlike, bilo je možda desetak poena razlike… Ali, svakako vidiš svoje mane i nedostatke, kao i to da ti igrači nisu vanzemaljci i da ti zapravo možeš da igraš sa njima. Tako da, svima nama je to davalo vetar u leđa. Tada je dosta igrača otišlo u Zvezdu, to pokazuje naš potencijal.

Ipak, koji god dres da obučete, “Pionir” često zna da vas “proguta”. A, koja opcija je bezbolnija, kada je na tvojoj strani ili kada je protiv tebe?

– Uh, mislim da sam u tom periodu manju tremu imao kada sam igrao protiv Zvezde – nasmejao se Nenadić, te nastavio:

– Tako sam u tom periodu opteretio glavu, a zašto? Pa, kada si mlađi – pokušavaš da se svidiš svima, to je najveći problem, tada dolazi do grešaka… Ali, shvatiš vremenom da ne možeš da se svidiš svima, jer ako se to desi – onda imaš neki problem, onda tebi nešto fali. Lakše je bilo kada sam bio u FMP-u, uvek sam bio dodatno motivisan protiv Zvezde, jer mi je bilo krivo što nisam dovoljno pokazao.

Dodatna motivacija protiv “večitih rivala”? Ima je, Nenadić je upravo u dresu FMP-a stizao i do preko 20 poena protiv Partizana i Crvene zvezde.

– Iskreno, motivišu me. Mislim da je u utakmici protiv Zvezde bilo 20 poena u prvom poluvremenu, jer sam ja došao na tu utakmicu i želeo da nešto pokažem, a zapravo sam sebi želeo da pokažem da mogu da igram na tom nivou. Obožavam te velike utakmice, kao što sam i pokazao i prethodne sezone, recimo protiv CSKA ili Lokomotive, bio sam raspoložen na tim utakmicama. Volim da se nadmećem, da napravim komparaciju sa najboljima, jer na kraju utakmice vidiš gde si ti i da li jednog dana možeš da budeš na tom nivou, šta treba da popraviš…

Kao što smo već napomenuli, nakon sjajnih partija u dresu FMP-a, Nenadić je zaradio i poziv Crvene zvezde, koji je u tom momentu, kako sam kaže, bio ostvarenje dečačkog sna.

– Poziv Zvezde je san. I tačka. Na to sam gledao ovako: Ma, kakav NBA, hoću Zvezdu i Evroligu, šta ti više kao igrač hoćeš!? Ali, Zvezda kao Zvezda, ili Partizan – svejedno, ista je priča sa pritiskom… Jako je teško da se nosiš sa tim. Nisam ja tada bio premlad, imao sam 24 godine, ali 24 tada i 28 sada nije isto, osećam to, vidim kako sada reagujem na neke stvari… Jako je teško snaći se, što i pokazuje broj mladih igrača koji nisu uspeli da se snađu. Pa, i ne samo mladih, već i starijih, čak i strenaca, koji posle odu i pokažu da su zapravo vrhunski košarkaši. Eto primera Vase Micića, nema boljeg, navijači su slavili kada je odlazio, a sada se svi mole da igra za reprezentaciju. Toga u inostranstvu nema, odnosno nema u tolikoj meri.

A, kako to izgleda u inostranstvu?

– Recimo, Zelena Gora je tim koji svake godine pretenduje na titulu, to jeste veliki tim i šampion Poljske 7-8 puta u poslednjih deset godina, navijači žive za to mesto, za taj klub. Međutim, tu se desi poraz, navijači ti daju podršku, daju ti snagu i ti na sledeću utakmicu ne dolaziš sa mislima “jao šta ako izgubim”, jer znaš da će te oni opet podržati, što je jako bitno. I tamo je u hali 6-7 hiljada navijača, sve je isto osim načina navijanja. Mi ovde ne možemo da zamislimo da navijači Zvezde i Partizana zajedno sede i bodre svoje klubove – kaže Nenadić i dodaje:

– Imam mlađeg brata, kažu mi povedi ga na utakmicu, pa kako da ga povedem? Mnogi neće da pričaju o tome, ali evo lepo je rekao Luka Mitrović nakon finala ABA lige, iako su ga mnogi osudili, ali to je realnost. On je momak koji je smeo da kaže šta se dešava. Naravno, ja ne mogu da dam odgovor kako to da se reši, to nije pitanje za mene, ali znam da može da se reši, jer smo dovoljno pametni. Ne očekujem da svi navijači sede zajedno, ali ko tu najviše ispašta? Pa, igrači. Kako je tim momcima koji sede sat vremena u svlačionici i čekaju šta će da se desi? Pritom, na tim utakmicama su njihovi roditelji, deca, i šta sad? Ni oni ne mogu da uživaju u takmici,. a zapravo i jedni i drugi imaju vrhusnke navijače. Pogledajte reakcije igrača drugoh klubova kada dođu.. Pitali su me sada u Poljskoj da li osećam pritisak… Ma, koji pritisak, je l’ znate vi šta je pritisak? – nasmejao se Nenadić, a zatim ispričao jednu zanimljivu anegdotu.

Kako preneti loptu protiv Real Madrida u prepunom “Pioniru”?

– Pa, mene čuva (Fakundo) Kampaco, ja treba da prenesem loptu, a ne znam gde sam. To je bila zanimljiva situacija: ulazim ja u igru, menjam Lorenca Brauna i lopta se nalazi kod njihove klupe, treba da je prenesem. Moj saigrač je još ne izvodi, ne uručuje mu sudija loptu, a (Pablo) Laso se dere: “Priđi mu, priđi mu, nije on plej!”, rekoh: “Nemoj k’o Boga te molim” – nasmejao se Nenadić, te dodao:

– To je bilo preživljavanje, sad mi kažu “pritisak”, kakav bre, pritisak, gde ćeš veći pritisak nego da prenesem loptu pred 20.000 navijača, a pritom tada nisam mnogo igrao, nisam imao samopouzdanja, ja levo – on levo, ja desno – on desno. Sada se šalim, ali stvarno je tako bilo – iskren je Nenadić.

CRVENA ZVEZDA – PORODICA

Naravno, neizostavna je priča i o Crvenoj zvezdi, pa i podsećanje na izjavu Čarlsa Dženkinsa, kako su mu upravo Nenadić i njegova porodica pomogli i motivisali.

– Jednom rečju – bili smo porodica. Sa Dženkinsom se i dan-danas čujem, pita me kako su moji, čestita na potpisu i partiji, a zapravo nisam tada uradio ništa što drugi nisu. Večerali smo sa mojima, ponavljali smo to, jer zapravo nismo imali odnos stranca i domaćeg igrača. Svi su znali sa kojim ciljem su tu, a to je da se osvoji titula, i svi smo sebe stavljali u drugi plan. Počevši od stranca. Pa, zna se zašto je stranac došao, da napravi razliku, je l’ tako? Ali, dešavalo se da neko ne odigra dobro, da ga neko zameni, iskakali su (Dejan) Davidovac, (Ognjen) Dobrić i to je bila naša najveća snaga. Zapravo, to je najveća snaga Zvezde već godinama – domaći igrači.

A, porodicu ili tim predvodi kapiten, u ovom slučaju – Branko Lazić.

– Lazić je momak koji će da pogine za svakog od nas, da li si zakasnio na trening, da li si dodao pogrešan pas, svejedno… Sećam se i par nesuglasica sa tribina, za nekog igrača, on stane i kaže: “Pa, reci to meni”. To su mnoge stvari koje se ne vide, spreman je sebe da žrtvuje na terenu zarad svih nas, zato je kapiten, zato je uzeo šest titula ABA lige. E, o tome se radi. I zašto svaki trener njega voli? Zato što drži ceo tim, on je lider na neki drugi način, kao što je sada bio i (Nikola) Kalinić recimo. A, ti kao navijač ili posmatrač ne vidiš te stvari i zato je jako ružno reći nešto loše za tog momka, ili bilo kog drugog. Ima tu stvari koje se ne vide, a mnogo donose. Danas da ga pozovem, on bi skočio i došao, ja to potpisujem, a šta ćeš ti više od toga? Nije statistika sve, ti si sam sebe pobedio, stavio si sebe u u drugi plan, ti si sam pobednik.

Epizoda u Zvezdi donela je Nenadiću još jednu anegdotu, ali i vredno iskustvo i nova poznanstva na radionici Evrolige.

– Ja na tenisu, zove mene Neša Ilić i kaže: “E legendo, pakuj se, ideš u Barselonu”. Rekoh: “Kakva Barselona, šta pričaš, nisam potpisao za Barselonu, imam u proseku dva poena”, kaže on: “Ma, ne pričaj gluposti, neće te oni nikad uzeti, ideš tamo na sastanak”. Rekoh: “Kakav sastanak, jesi lud, nisam ja za to”. Hajde, dobro… – priča Nenadić i priseća se svih detalja:

– Kasni let, kasnim ja tamo, propuštam prvi sastanak, ali dolazim na druge, a tamo Šengelija, Kampaco…Kakva druga postava, sve vodeći igrači svojih timova, šta ja sad da kažem, šta da radim? I u nekom momentu pitaju na sastanku šta tabor Crvene zvezde ima da izjavi, a ja se povlačim unazad i mislim: “Nemojte mene, molim vas” – nasmejao se Nenadić.

Ali, na kraju je sve prošlo kako treba, a njemu su ostala brojna poznanstva.

– Završilo se to, imali smo timsku večeru, i nekako smo se Šengelija i ja našli u istom taksiju, razgovarali, razmenili kontakte… Sada mi na Instagramu čestita Božić, rođendan, ostavio me je u šoku… To je stvarno veliko iskustvo za mene, upoznao sam neke ljude sa kojima se povremeno čujem i dan-danas.

Za kraj priče o Crvenoj zvezdi – Nenadić ističe da nije pokazao svoj pun potencijal u crveno-belom dresu, ali…

– Ne mogu da kažem da nisam zaslužio više, očekivao sam veću šansu, ali isto bih uradio i sada. Krivo mi je jer mislim da nisam pokazao pun potencijal, ali sam zahvalan što sam prošao sve to. Osećam da mi fali to da pokažem da mogu da igram na tom nivou i verujem da ću nekim drugim putem doći do tog nivoa – istakao je Nenadić.

POZIV NA MORU I RECEPT IZ FMP-A

Poljska – na prvi pogled možda nije idealna sredina za košarkaša, ali Zelena Gora i Nenadić bili su dobitna kombinacija.

Kako je sve počelo?

– BIlo je ponuda, kada je stigla Zelena Gora – mislio sam da mogu bolje, a onda… Znam šta mi se desilo u prošlosti kada sam preskako neke stepenice – nije bilo dobro. Ostavio sam otvorenu tu opciju, ali me je pozvao trener ekipe dok sam bio na moru i rekao: “Slušaj, jednostavno je, želim da radiš ono što si radio u FMP-u, da nosiš ekipu, da imaš loptu u rukama”. To je meni jako bitno – da ne budem igrač koji će da “ćoškari”, jer u tom slučaju – niti će oni biti zadovoljni, niti ću ja biti zadovoljan. Rečeno mi je da se očekuje da ponovim sezonu Lumberga koji tada odlazi u CSKA, rekoh: “Dobro nemoj baš da preteruješ, hahahaha”, ali to je razgovor koji je trajao pola sata, nakon čega sam pozvao menadžera i rekao želim tamo da idem. Mislim da nikada nisam brže doneo neku odluku.

Odlazak u Poljsku bio je podjednako uzbudljiv.

– Trebalo je da krenemo 18. jula, nijedna druga liga ne počinje ranije. Kaže mi trener: “Hajde dolazi brzo. 18. da si došao”, a ja 14. na moru. Dođem ja i shvatim da pripreme počinju zapravo tek 21. i da nema nikoga, čak ni domaćih igrača. Trener, pomoćni trener i ja – jedini stranci u gradu – nasmejao se Nenadić, te nastavio:

– Bilo je to jako kratko leto, a dugačka sezona. Osvojili smo Superkup, sve je išlo kako treba, otvorili smo sezonu na pravi način, a meni je dosta pomoglo i to šot je tu bio Dragan Apić, koji je već imao solidno inostrano iskustvo.

Uz naporan ritam čini se kao da vremena za odmor i mnogo razmišljanja nije ni bilo.

– Nije mi bilo teško, zadesile su me velike obaveze, brojna putovanja zbog VTB lige, ne znaš gde si… Imaš putovanja po osam sati autobusom čak i kada igramo u Poljskoj, nismo ni bili kod kuće, tako da mi je vreme proletelo. Baš smo računali, već do februara smo odigrali 40 utakmica, ludilo ritam. Pogotovo što sam sezonu pre toga odigrao 26 utakmica. Sve je izgledalo tako što smo non-stop u hali, oporavljali se i na slobodan dan, tako da je sezona baš brzo prošla.

Uporedio je Nenadić pakleni ritam u Zvezdi i Evroligi, sa onim u VTB ligi.

– To je dobro pitanje, nije isto jednoj Barseloni koja ima čarter letove i stigne za dva sata na destinaciju, ili Zelenoj Gori i Zvezdi. Naporno jeste, ali recimo prednost Zvezde je što ima 16 igrača u rosteru, mogu da odmore, a mi imamo manji roster i veću potrošnju. U Poljskoj ne dobijaš svaku utakmicu sa 30 razllike, ne možeš da odmoriš svoje glavne igrače – jasan je Nenadić.

Ovaj odgovor je ujedno i sjajna uvertira za priču o reprezentaciji. Da li je, shodno svemu navedenom, onda razumljivo kada neki igrač ne prihvati poziv za nacionalni tim?

– Meni jeste. Ti u sezoni često imaš neke povredice, koje saniraš u mnogo kraćem roku nego što treba, ili izvrneš zglob, a da niko u javnosti ni ne zna to. Dođe leto, ti moraš da se odmoriš, jer nemaš ugovor za sledeću sezonu, opet moraš da se dokazuješ… Meni je razumljivo, ali isto tako moramo da znamo da svi igrači zapravo vole da igraju za svoju zemlju, tu nema dileme.

REPREZENTACIJA – POZIV NA KOJI ĆE SE UVEK ODAZVATI

Nenadićevo reprezentativno iskustvo počelo je u univerziteskoj selekciji, na pomalo čudan način, ali uz naglasak da je igrače za ovaj tim na neki način birao i Aleksandar Đorđević.

– Da, koliko ja znam – jeste on birao, jedna takva legenda… U tom momentu je za mene sve bilo strano i neverovatno, jer nikada ranije nisam igrao za reprezentaciju, na primer te jedinstvene lige i slicno… U tom momentu – da dođem da vraćam loptu tim igračima – ja sam srećan – iskren je Nenadić.

Nije vraćao loptu, ali jeste trenirao u izuzetno teškim uslovima. I tek nakon otkaza čak 26 igrača sa kojima se susreo selektor Todorović.

– Bilo je jako naporno, bili smo u Zrenjaninu u jako teškim uslovima, u staklenoj dvorani na 40 stepeni… Pomerili su nas tamo iz Beograda, jer su nas otpisali, ali to nam je možda i dalo dodatnu energiju i snagu da pokažemo šta znamo. Prvo smo bili na jednoom turniru oko 20 dana, pa tek onda u Tajpeju isto 20-ak dana, bilo je jako naporno i mnogo mi je žao što nismo uspeli da osvojimo medalju…

Univerzitetska selekcija tada je u borbi za bronzanu medlaju poražena od Letonije, ali to nije bio kraj reprezentativnog iskustva Nenadića.

Usledio je nešto kasnije i poziv u A tim, za kvalifikacione utakmice protiv Gruzije, nakon kojih je Srbija i obezbedila plasman na Evropsko prvenstvo. Ono što je posebno zanimljivo u “slučaju Nenadić” jeste da su se sjajne partije u FMP-u i reprezentaciji uvek poklapale.

Pa, da li je upravo Železnik odskočna daska za nacionalni tim?

– Slobodno mogu reći da jeste. Slagao bih kada bih rekao da i ove sezone nisam očekivao poziv za prozore, u tom momentu sam igrao dobro i iskreno malo sam se razočarao, ali svakako nemam pravo da se ljutim. To mi svakako daje snagu da radim još jače, to znači da mi nešto fali, ni na koga se ne ljutim. Reprezentacija je poziv na koji ću se uvek rado odazvati, ali svakako je FMP bio prava odskočna daska za nacionalni tim. Sećam se kada su došli i rekli mi da je stigao dopis da sam član reprezentacije… Rekoh: “Ma daj, nemoj da se zezaš sa takvim stvarima”, sećam se – trčao sam gore-dole kao “luda nasta”, ali da – slobodno mogu reći da mi je FMP dosta pomogao u tome – iskren je Nenadić.

Nije samo Nenadiću zajednička tačka FMP i nacionalni tim Srbije. Iz Železnika do reprezentacije stigao je i doskorašnji kapiten Miloš Teodosić.

– Pa, mislim… Mogu slobodno da kažem da je to što on radi na terenu – prosto magija. To što on vidi – meni treba pet sekundi da shvatim šta je hteo da uradi. On nešto napravi, a mi ostali razmišljamo: “Hm, i to može”. Mi smo kao pioni, on nas pomera kao u šahu, stani tamo i daćeš koš, jednostavno je. Samo ga isprati, budi spreman i dobićeš loptu, to što on vidi… To i pokazuje poslednjih 15 godina – jasan je Nenadić.

Za kraj, istakao je Nenadić i da će se pozivu reprezentacije uvek odazvati, te da činjenica da kvalifikacije i samo takmičenje često ne igraju isti igrači nije razlog za nedostatak motivacije.

– U tom momentu, to je šansa za tebe da se pokažeš. Svi igrači su zahvalni, naravno da je šlag na torti ako dobiješ poziv i za samo prvenstvo, ali i ako ne dobiješ – ti si svakako učestvovao u tom procesu i pomogao nacionalnom timu da dođe do toga, a majstori će završiti posao – nasmejao se Nenadić, pa istakao:

– Mene lično to ne demotiviše. Prihvatio bih tu ulogu da pomažem svojoj zemlji na taj način – zaključio je Nenadić razgovor za Meridian sport.

ŽELEO SAM KUĆI ALI – REPREZENTACIJA ZOVE! Lazić se setio mlađih dana, pa dodao: Opstanak srpske košarke? FMP je primer kako treba!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: KK FMP MERIDIAN POČEO PRIPREME: testiranja, prvi trening i izjave