Dobraš: Da smo rođeni deset godina kasnije, svi iz Bormija bismo igrali u NBA

Radenko Dobraš je svojevremeno, sredinom osamdesetih, bio jedan od najperspektivnijih košarkaša stare Jugoslavije. Jedan od onih strelaca, za koje se kad postignu 15 poena govorilo da su „podbacili”.

O tome kakav je potencijal bio dovoljno svedoči da je bio član ekipe koja je svoju dominaciju u mlađim kategorijama krunisala osvajanjem medalje na Svetskom juniorskom prvenstvu u Bormiju. Splet okolnosti doveo je do toga da u seniorskoj karijeri ne ostvari domete poput Kukoča, Divca, Rađe i Đorđevića, saigrača iz te ekipe.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Međutim, odluka da 1988. godine napusti sarajevske i postane student univerziteta Južna Florida pokazala se izuzetno mudrom. Ne samo zbog činjenice da je postao član kuće slavnih ovog čuvenog koledža, da njegov dres visi pod svodovima dvorane, već i zbog činjenice da je stekao obrazovanje koje mu je donelo više nego uspešnu poslovnu karijeru, po završetku košarkaške čijem kraju su doprinele i povrede.

I u evropskoj košarci je ostavio trag – bio je drugi strelac Kupa kupova (sadašnjeg Evrokupa) sa prosekom od 22 poena.

„Od 2010, 2011 bavim se finansijama, savetnik sam za investicije. Ulažem novac za klijente, pojedince i korporacije. Pokušavam da im obezbedim najbolji način da se penzionišu, da kad prestanu da rade imaju dovoljno novca i nastave komotno da žive”, počeo je Dobraš priču za Meridian sport.

Sjajni šuter, koji se ‘skućio’ u Tampi na Floridi, odličan je primer da je obrazovanje jednako važno koliko i rad na treninzima. Čak i važnije.

„Kao klincu u Banjaluci, čim su mi ocene slabe, roditelji su mi zabranjivali da igram košarku ili fudbal. To je uvek bila kazna, pa sam morao uvek da imam sve petice da bih mogao da se bavim onim što volim – sportom. U tom pogledu sam od malih nogu bio disciplinovan. Kad sam prelazio iz Banjaluke u Bosnu, ostalo mi je još godinu dana srednje škole. I kad je Svetislav Pešić razgovarao sa mojim ocem, rekao mu je ‘Kad dođe nemoj slučajno da zapostavi školu, hoću da Radenko redovno završi srednju’.

Sticaj okolnosti, odlazak Pešića u Nemačku, promenio je njegov status u Bosni i odlučio je da napusti Sarajevo.

„Nisam više hteo da ostajem tu. A situacija je bila takva da sam morao da potpišem ugovor u Bosni ili da pauziram. Nisam pomišljao da ostanem u Sarajevu, tako da je moja jedina opcija bila da idem u Ameriku.”, objašnjava Dobraš i nastavlja. „To me mnogo privlačilo, jer sam mogao da nastavim školovanje. Želeo sam da diplomiram kibernetiku, postanem inženjer za kompjutere. U bivšoj Jugoslaviji, a i isto je i sada ako se baviš sportom na najvišem nivou nemaš šanse da usporiš i uporedo završavaš školu. Meni se ukazala prilika da ostvarim sportske ambicije, igram košarku na najvišem nivou i da u isto vreme imam priliku da završim studije.”

Vremena su bila drugačija, Amerika je bila „mnogo dalje” nego danas u doba savremenih komunikacionih kanala. Uz to evropski igrači nisu bili cenjeni kao danas.

„Bilo je teško doći i uspeti sve, međutim već na početku sam se ‘namestio’, sve je išlo po planu kako za akademski, tako i košarkaški program. Mladi treba da imaju na umu da igračka karijera traje 10-15 godina. Ako istraješ deset godina na vrhunskom nivou, to je fenomenalno. A posle toga, opcija koja ti se nudi je da postaneš trener, a malo ih nastavi u tom pravcu. Vratimo se na početak svega. Od svih koji počnu da igraju košarku, možda jedan, dva, najviše tri procenta uspeju. A od njih koji dođu na vrhunski nivo samo jedan, dva, najviše tri procenta mogu da zarade dovoljno za život. A kad završiš karijeru, još najmanje 35 godina, čitav život je ispred tebe. Onda mnogo njih budu izgubljeni i pitaju se ‘šta i kako dalje’.”

Buldog Drezgić: Želim da treniram kao Petrović, igranje pred 20.000 ljudi najlepši trenutak karijere

Pobednički mentalitet stečen u reprezentaciji, navika da ciljevi budu najviši mogući vodio ga je ka tome da stremi ka igranju u NBA. Dva puta je bio na kampu Orlanda i Filadelfije, ali bekovima iz Evrope tada vrata elitne lige nisu bila odškrinuta.

„San mi je bio da igram NBA. Ostvarenje tog sna je u to doba bilo vrlo teško za evropske igrače. Kad sam izlazio sa koledža imao si takvog asa poput Dražena Petrovića koji je sedeo na klupi i nije mogao da dobija minute. U to doba je došao i Vlade Divac u Lejkerse, nametnuo se i dobro radio. Međutim, Vlade je visok 212 centimetara, a ja dva metra. Drugačije je bilo za centre, a drugačije za bekove. Dražen je, po mom mišljenju, jedan od najboljih evropskih košarkaša koji je ikada došao, a jednostavno u to doba nije mogao da nađe mesto, jer je toliko bio izražen taj antagonizam protiv evropskih igrača.”

Divac, Kukoč i Rađa su našli svoje mesto pod NBA suncem. Sa ove distance se može tvrditi da bi cela ekipa iz Bormija sasvim sigurno igrala u NBA – da je rođena deset godina kasnije.

„Svaki igrač iz te generacije je zaslužio da igra u NBA. Što kažete da se to desilo deset godina kasnije svi bismo bili tu. Jednostavno, liga se promenila, sve je drugačije i košarka se dosta otvorila. Ali, kao što kažu u životu je sve – tajming. I sad ako ti tajming ne bude naklonjen nećeš sedeti i jaukati, već ćeš naći način da sebe plasiraš u nečem drugom gde možeš da uživaš i budeš uspešan u tome što radiš. Najveća stvar koju dobijemo igranjem košarke je takmičarski karakter. Kad ga stekneš šta god da radiš trudiš se da uvek budeš najbolji. Uz to naš temperament je takav da uvek, u svemu, želimo da pobedimo, a u sportu steknemo naviku da se pripremimo da uradimo sve što je do nas da bi mogli da pobedimo, onda se to prenosi na sve u životu i daje mogućnost da budemo uspešni.”

Jerkov: Jokić i Dončić ruše sistem američkog sporta, ubijaju ih glavom a ovi to još nisu shvatili (VIDEO)

U videu na Jutjub kanalu Meridian sporta pogledajte i podsećanje na Dobraševu karijeru, priču o tome zašto je veće uživanje gledati Evroligu od NBA koja prerasla u klasičan šou tajm, razvojnom putu generacije iz Bormija… Priča sa nekim ko već decenijama živi u Americi naravno nije mogla da prođe bez osvrta na to što Nikola Jokić dokazuje da u košarci „um caruje, snaga klade valja”.

„To što Nikola radi, takođe i Luka, teško je objasniti. Njihov košarkaški intelekt je toliko ispred svih drugih. Volim da ga gledam. Baš jutros sam gledao intervju sa Karijem Pešićem, pitali su ga ‘ko je najbolji igrač kog je trenirao’. Odgovorio je da je prvo mislio da je to Detlef Šremf, onda je posle njega ‘prvo mesto’ pripadalo Toniju Kukoču, jer je bio mogao da radi više stvari. E onda je mislio da je najbolji igrač kog je vodio Dejan Bodiroga, kreativac, strelac, sve živo. Ali na kraju je završio sa Jokićem koji je daleko najbolji od svih igrača koji je trenirao. Stvarno, kad ga gledaš kako igra, kreira, vidi što drugi ne vide… Kad on uradi sve to izgleda tako lako i lepo. Uživam se da ga gledam, takođe i Luku, s tim što po mom mišljenju nije na istom nivou kao Nikola, ali posle njega odmah je tu iza.”

Ime Dobraševog kuma, Svetislava Pešića, Amerikanci su dobro upamtili. Na Olimpijskim igrama u Parizu ponovo im je predstavljao noćnu moru.

„Naučili su prvo u Bormiju, onda u Indianapolisu i ovde sezone. Posle te utakmice kad smo izgubili na Olimpijskim igrama nazvao sam ga i rekao ‘Kari, sve utakmice koje sam igrao kao igrač, čak i one kad mi je bilo najteže što sam izgubio, nijedna me nije toliko bolela kao ova sad protiv Amerikanaca’. Mislim da je čitav košarkaški svet navijao za nas. Verovatno su shvatili da je i ostatak sveta, odnosno da smo mi sasvim blizu.”

Pešić: Mala smo zemlja, samo znanje može da nas spasi

Pešić je u tom meču odigrao velemajstorsku šahovsku partiju sa Stivom Kerom. Meč koji bi trebalo izučavati kao posebnu lekciju na trenerskim školama.

„Kari je magistar što se toga tiče. Njegov najveći kvalitet je da se uvek na najbolji način pripremio za bilo koji. Nikad nije dao da se malo opustiš, da u pristupu nemaš 110 odsto koncentracije. A kad dođe utakmica tu je veliki stručnjak zna šta da povuče, šta da izmeni, kako promeni ritam… Što kažu Amerikanci „gejm tajm kuoč”. Zbog tog kvaliteta jedan je od najboljih, ako ne i najbolji trener svih vremena sa evropskim okvirima.”

Vratili smo se na kraju priči o obrazovanju i upitali Dobraša za njegovu poruku mladim sportistima, ali i roditeljima.

„Danas, ne samo u košarkaškom svetu, već na svim meridijanima i svim oblastima svi gledaju kako što više i što brže zarade. Bez nekakvog napora i rada. A roditelji kroz decu gledaju da reše svoje probleme i tu je maksimalni ‘push’ da se uradi sve na košarkaškom planu i zaboravi se obrazovanje koje ti omogućava da do funkcionišeš kraja života I budeš koristan. Svi gledaju kako da imaju što više pratilaca na Tviteru i Instagramu, da sve to izgleda što atraktivnije i da su što popularniji… A u učenju nema puno atraktivnosti, dosadno je i potrebno je mnogo vremena. Dugo traje. Ali, propušteno kad tad udari u glavu. Što ranije to bolje, što kasnije to je teže.”

Bonus video: