Bane Prelević o Moći poraza: Sa Zvezdom sam pomogao Partizanu, Sferopulos je i kao pomoćnik bio više trener nego ja

Branislav Bane Prelević, legenda je PAOK-a i grčke košarke. Da su se karte malo drugačije poklopile sasvim je sigurno da bi bio i legenda Crvene zvezde u kojoj je, na žalost navijača crveno-belih, odigrao samo dve sezone.

Tih godina na Kalemegdanu su baštinili fenomenalne šutere, uz Prelevića su igrali Slobodan Janković, Slobodan Nikolić, nadolazeći Nebojša Ilić, a podešene nišanske sprave imali su i plejmejkeri Zoran Radović, Srđan Dabić, Stevan Karadžić, kao i Zufer Avdija. U takvom društvu ko promaši dve u nizu znao je da mu nema ulaska do kraja utakmice.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

„Ne samo to, nego ne znaš kad ćeš opet da igraš, da li ćeš dobiti šansu za mesec, dva – dok opet neko promaši dva puta”, kaže uz osmeh Prelević u intervjuu za Meridian sport. „Bila je velika konkurencija.”

Povod za susret sa čuvenim košgeterom nedaleko od čuvene solunske Bele kule bila je njegova knjiga „Moć poraza” koja je pre nekoliko meseci izašla u Grčkoj, a uskoro će svetlo dana ugledati i u Srbiji. Bek koji je nekad bio vatra na terenu, ne živi u prošlosti. Ni u budućnosti, već potpuno uživa u sadašnjem trenutku.

Danas je Prelević ostvareni, smireni i nasmejani čovek, suprug i roditelj koji je sve kockice složio na mesto. Ali, i kad neka od njih, pogotovo poslovna, ne bude odmah na željenoj poziciji, njega to ne izbacuje iz koloseka. Svestan je da će vremenom doći na svoje mesto.

I zato njegova knjiga ne govori o košarci, već je skup iskustava iz kojih možemo da izvučemo zaključke i savete.

„Knjiga se zove Moć poraza i u principu poručuje da je jedini put da se dođe do velikog uspeha, kroz neuspeh. I da jedino neuspeh, ili poraz, kako god ga nazvali, otvara mogućnost da napreduješ. Jer tako vidiš svoje greške i gde treba da napreduješ,  što treba da radiš. Otprilike to je koncept knjige, bazirana je na napretku samosvesti, jer svaki od nas u nekom trenutku traži sebe. Desilo mi se dosta puta u poslednjih nekoliko meseci, otkako je knjiga ušla u prodaju, da me sretne čovek na ulici i kaže: ‘Hvala ti puno’. Poslednji put pre dve nedelje. Kad sam ga upitao na čemu se zahvaljuje, odgovorio mi je: ‘Ćerka mi igra odbojku. Kad god je gubila mečeve i nije igrala dobro, imala je krizu, dolazilo je i do panike. Onda je pročitala tvoju knjigu koja joj je mnogo pomogla’, objasnio je Prelević zašto nije pisao autobiografiju, već niz iskustava kroz koja je prošao, koja bi i drugima mogla da budu od koristi.

Tokom karijere sa PAOK-om je bio pobednik Kupa kupova, osvajač Kupa Koraća, prvak Grčke, osvajač Kupa Italije, više puta najbolji strelac i MVP… Na pitanje da li to znači da su svemu tome prethodili i bolni trenuci u karijeri, odgovorio je:

„I u Zvezdi, u PAOK-u, tokom predsedničkih dana, dok sam bio trener, pa i kroz život… Košarka je igra u kojoj postoji mnogo grešaka i promašenih šuteva. Svaki promašen šut je jedan mali neuspeh. Ti moraš da vidiš šta se desilo, prevaziđeš to i nastaviš. To sam preneo kroz knjigu, od dana kad sam počeo da igram košarku i kako su ti neuspesi stalno vodili ka nečem boljem. Kao i o tome koje sve karakteristike treba da razvijamo u životu i da sve mogu da se razviju preko sporta. Upravo to mnogo puta govorim i ovde mladim ljudima i roditeljima.  U bavljenju sportom nije cilj da postaneš profesionalan igrač i bave se tim sportom do poslednjeg dana. Sport pruža toliko toga pozitivnog, mladom čoveku formira karakter, uči ga kako da reaguje na poraz i pobedu, kako da preuzima odgovornost, da se druži, deli… Mnogo može da se nauči kroz sport i njime svi mladi treba da se bave.  Ne košarkom, bilo kojim sportom.”

Kolika je zvezda Bane Prelević bio u Grčkoj, možda ni devedesetih ljudi u Srbiji nisu bili svesni. Mlađe generacije o tome gotovo i da ne znaju.

„Mnogo puta me prijatelji Grci pitaju ‘Jesi li popularan u Srbiji?’. Odgovaram im: ‘Pa nisam’.  Otišao sam 1988, igrao samo dve godine u Zvezdi. I tada košarka nije bila popularna kao danas. Imam jednu sliku sa Draženom Petrovićem, izaći će i u knjizi, igrali su Zvezda i Cibona u Pioniru. I nije bio pun, što danas ne može da se desi. Druga su vremena bila. U Srbiji nisam popularan, ali ima ljudi koji me znaju.”

Ta generacija Crvene zvezde je jedna od najboljih u istoriji naše košarke koja nije uspela da osvoji titulu. Večito je bila na drugom mestu.

„Može sad da se napravi velika analiza.  Ali uvek, kad ne osvajaš titule, nešto ti fali. I ništa nije slučajno. Da li da odigraš najbolju utakmicu kad treba, daš veliki šut ili da napraviš veliki potez u trenutku kad treba. Sasvim sigurno postoji razlog što nismo mogli da osvojimo u tom trenutku. Pomogli smo Partizanu da osvoji titulu, pobedili smo do tada nepobedivu Cibonu. Rado se sećam tih dana, jer je to bio početak moje karijere. Zahvalan sam Zvezdi što sam tada igrao i posle toga mogao da napravim karijeru.  Nažalost tad nismo mogli da pobedimo Partizan. Bilo je veliko razočarenje. Baš veliko.”

Prosek godina – tačno u dan: Partizan najmlađi tim Evrolige, Olimpijakos prestigao Zvezdu

Setio se i meča u kom je Zvezda savladala Cibose u sred Zagreba.

„Kad god vidim Acu Petrovića, poslednji put na fajnal-foru FIBA Lige šampiona u Beogradu, svaki put se vrati na tu utakmicu i kaže: ‘ Idi bre!’ Jedno vreme smo se često viđali na skupovima FIBA, on je bio predsednik Cibone, a ja PAOK-a i stalno ista priča, vraćamo se na te utakmice kroz jednu šaljivu, lepu atmosferu.”

Na pitanje da li žali za nečim iz dana provedenih u Zvezdi, možda baš za tim što čuvena pobeda nad Cibonom nije krunisana titulom, odgovorio je:

„Ne! Dosta puta sam i na prezentacijama povodom knjige na pitanja šta bih promenio, odgovarao ništa! Jednostavno na tom putu taj poraz je bio deo nečega koji me je odveo u nekom drugom pravcu. Ti porazi su doveli do mog profesionalnog i duhovnog  napretka, dolaska u Solun, igranja košarke…”

Kad priča o selidbi u Grčku, kaže da kad je prelomio nije mnogo razmišljao, ali činjenica da je ostao 36 godina u Solunu i 25 u PAOK-u govori da je krenuo ispravnim putem. Istoriju crno-belih su tih godina uz njega pisali Dragan Šakota, Dušan Ivković, pa Peđa Stojaković, Zoran Savić…

„Prvi razlog je taj što su svi bili vrhunski treneri i igrači. Drugi je što je devedesetih godina grčka liga bila najbolja u Evropi. U nju su svi hteli da dođu, jer je bila mnogo ispred italijanske i španske lige. Krajem osamdesetih su krenuli PAOK i Aris, početkom devedesetih su se pojavili Olimpijakos i Panatinaikos. Stvarno je bila vrhunska liga. Bilo je dosta naših trenera. Uvek je u filozofiji klubova bilo da dovede srpskog trenera, jer su naši treneri razmišljali da ostave nešto iza sebe. Sa druge strane su ovde prve dane karijere proveli Jarić, Gurović, Stojaković i igrali posle za našu reprezentaciju. To je bila uzajamna pomoć.”

Sa našim trenerima je iznikla i generacija grčkih trenera koji danas rade širom Evrope. Zanimljivo je da je Janis Sferopulos, sadašnji trener Zvezde u jednom intervju rekao da je jedan od idola upravo Bane Prelević.

„Janis mi je prijatelj, možda malo preteruje.”, sa osmehom kaže naš sagovornik. „Zajedno smo radili u PAOK-u. Nije bio moj pomoćnik, više je bio trener nego ja u tom trenutku. Zajedno smo bili asistenti u stručnom štabu i onda je predsednik kluba rekao: ‘Bane, preuzmi sad ekipu’. Tu priču imam i u knjizi. Imao sam  prijateljski odmos sa predsednikom i rekao sam mu: ‘Sve je u redu, ali Takis prvo moraš da razgovaraš sa Janisom, bolji je trener od mene i duže je trener. Ako on pristane da bude pomoćni trener, preuzeću ulogu prvog trenera. Naravno, Janis je pristao. Već tad se videlo da će biti vrhunski trener. Po načinu kako je radio, razmišljanju, posvećenosti prema poslu.”

Sferopulos ga je i prilikom prelaska u Beograd, pitao za crveno-bele.

„Rekao sam mu: ‘Znaš bolje od mene, Zvezda je sada evropski klub’!

Janis Sferopulos: Beograd kao zapis sudbine, Zvezda porodica koja plovi zajedno u dobru i zlu

Kad priča o tadašnjim rivalstvima koja su bila poseban izazov, posebno izdvaja gradski derbi.

„Krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio je to derbi PAOK – Aris, sa Galisom i Janakisom koji je odlučivao ko će biti prvak i te mečeve je gledala cela Grčka. Mnogo puta, tokom svih ovih godina, sretao sam navijače Olimpijakosa, koji su mi rekli da su u tim duelima navijali i za Aris. Kao i navijače Panatinaikosa koji su podržavali PAOK. Atinski timovi su u to vreme bili jedan nivo ispod. Sve se promenilo kad su vlasnici klubova u Atini videli koliko je popularna košarka i počeli da investiraju. Od tad se košarka više nije vratila u Solun. Mi smo osvojili prvenstvo 1992, jedan kup je osvojen 1999. i od tad nijedan trofej nije došao u Solun.”

Prelević nije saglasan sa ocenom da bi neke od tadašnjih zvezda, s obzirom koliko su bile dominantne i danas sijale.

„Drugačija je košarka danas. Kad se skupimo mi veterani, pa igramo, neki kažu ‘Mi bismo mogli i danas da igramo’, počne priča i pravimo analizu i dođemo do zaključka da ne bismo mogli ni da trčimo sa ovima danas, kamoli da smo toliko jaki kao oni. Možda je tad bilo više talenta, ali danas je košarka otišla na brzinu i snagu, moraš da budeš izuzetno atletski spreman da bi igrao na vrhunskom nivou. U naše vreme je bio drugačiji slučaj, mogao si da imaš i mali stomačić i igraš, ako si, na primer, imao dobar šut. Danas to nije moguće. Ne računam Jokića koji je fenomen, jedan u milion igrača!”

Na Jutjub kanalu Meridian sporta možete pogledati i šta je Bane pričao o pozivu u reprezentaciju 1992, prijateljstvima iz sporta, zašto mladi danas dobijaju manje šansi nego u njegovim tinejdžerskim danima, kako je prvi put imao menadžera tek u 26. godini, treneru PAOK-a koji je ostao upamćen po prekidu utakmice sa Zvezdom i mnoge druge I te kako interesantne uspomene.

S obzirom na bogatu karijeru i životno iskustvo i eventualna autobiografija bi imala mnogo detalja koji bi držali pažnju čitalaca. Pogotovo, jer je Prelević ličnost koja je bila snažna spona Grčke i Srbije pre tridesetak godina. Pitanjem šta ćemo čitati u sledećoj knjizi zaključili smo razgovor koji bi, bez dileme, mogao trajati danima:  „Ne znam, mora da dođe inspiracija. Imam veliki pritisak od izdavača da napišem. Sigurno će biti isti motiv, mora da bude neka pouka iz svega, da onaj ko pročita prepozna sebe i da mu pomogne u načinu razmišljanja, promeni nekih navika, kontroli emocija… Kad će da bude, ne znam. Sad imam dosta ponuda da se napravi film, serija… O tome i ne razmišljam, jer sve će da dođe u svom trenutku.”

Bonus video: