Kada je neko osvajao titule gde god da je igrao može se slobodno reći da je imao dobru i uspešnu karijeru. U 15 godina dugoj igračkoj karijeri osvajao je titule u Srbiji, Crnoj Gori, Belgiji, Rumuniji…
I ne samo da je Vladimir Kuzmanović bio uspešan kao igrač, već i kao funkcioner. Dugogodišnjim radom u Košarkaškom savezu Srbije na mestu direktora muških reprezentativnih selekcija utkao je sebe u lične i timske uspehe igrača.
Nakon odlaska iz KSS-a aktivno prati dešavanja na domaćoj, regionalnoj i evropskoj sceni, i zato je Vladimir Kuzmanović pravi sagovornik na mnoge aktuelne teme.
Od njegove igračke karijere, trenutne situacije u ABA ligi, sezonama Crvene zvezde, Partizana, zašto Srbija nema toliko talentata u mlađim kategorijama kao i gde su oni koji su puno obećavali, a danas ih nema ni na mapi…
Sve te teme smo načeli u razgovoru sa Kuzmanovićem koji je na prvu pristao da govori ekskluzivno za portal Meridian sport.
Najpre smo krenuli od njegove košarkaške karijere. Kuzmanoviću je prvi profesionalni klub bio OKK Beograd gde se zadržao tri godine.
Nakon toga je usledio prelazak u Beočin, pa Crvenu zvezdu, Beobanku, Budućnost, Šarlou, Apolon i Asesoft. I gde god je igrao, Kuzmanović je osvajao titule i igrao sa puno uspeha čega se i danas rado priseća.
– To su zaista lepe uspomene. Naravno, ta prva titula sa Zvezdom je bila i najdraža. Nekoliko je razloga: prvo, Pižon i Dule Savić su najveći razlog zašto sam kao klinac postao navijač crveno-belih. Imao sam čak i par treninga na Marakani kao petlić. Drugo, sezona je bila izuzetno turbulentna sa velikim promenama u stručnom štabu koje ne mogu a da ne utiču na igrače. Na neke više, na neke manje ali to svakako nije recept za osvajanje titule – počeo je Kuzmanović za Meridian sport.
Imao je Kuzmanović dosta sreće da ima zaista odlične saigrače sa kojima je ostvario velike rezultate u crveno-belom dresu, da bi nisku uspeha nastavio u Budućnosti.
– Uz malo sreće smo već u prvom pokušaju, Topić, Topalović, Popović, Benčić i ja, kao stariji u tom timu Zvezde, uspeli i verovali da na tome nećemo stati. Nažalost, nismo mogli i do druge titule zajedno, ali sam samo dve godine kasnije ponovo bio na vrhu sa jednom fantastičnom ekipom Budućnosti. Teško je objasniti da je naših 5 na 5 katkada bilo jače od utakmice koja nas čeka za vikend. Ipak poštovali smo sve protivnike i zato pravili dobre rezultate. Naravno, bilo je za očekivati da uradimo nešto više i u Evroligi ali ostaje samo to ali… – priseća se Kumanović.
Potom je usledio odlazak u inostranstvo. Adresa je bila Belgija koja i danas važi kao dobra odskočna liga za veliki broj američkih igrača koji prvi put dolaze u Evropu.
– Moja prva inostrana destinacija je bila Šarlroa, šampion Belgije sa odličnim američkim igračima od kojih su mnogi poprimali evropski stil igre posle nekoliko godina provedenih u Evropi. Bilo je zadovoljstvo igrati sa njima i tada sam osetio nešto po prvi put: jedno veliko poštovanje saigrača jer su znali da dolazim iz zemlje svetskih prvaka. I dan danas sam sa mnogima u kontaktu, što dovoljno govori. Kuriozitet je da smo kup Belgije osvojili u duelu sa B timom Šarlroa koji je dobrim igrama uspeo da se domogne finala. U prepunom Spirudomu pobedili smo neverovatnih 47 razlike.
Nakon Belgije, sledeća stanica je bila Rumunija, gde je naš sagovornik i okončao igračku karijeru.
– I onda 2005. godine moja poslednja sezona. Nisam planirao da bude poslednja ali se toliko lepih momenata poklopilo da sam osetio da je vreme za kraj. Naime, Bulatović, Krasić, Peković, Rakočević Marko i ja smo dovedeni do obezbedimo titulu prvaka i osvojimo domaći Kup. Niko nije sanjao da ćemo u Evročelendž kupu ne samo doći do finala već ga i osvojiti. Jedan mali Ploešti – priseća se Kuzmanović, pa nastavlja.
-Rumunski klub koji će, odgovorno tvrdim, biti jedini koji je osvojio međunarodni trofej. Finale protiv Lokomotive Rostov, poen razlike, dva bacanja za titulu i MVP naslov su bili znak da je ovo najlepši mogući kraj, bez mogućnosti da bledim i budem samo senka nekadašnjeg igrača. I jedna napomena. Od početka bavljenja košarkom, od juniora OKK do te 2005. godine odigrao sam 14 finala i od toga osvojio 10. Mislim da je sasvim ok, zar ne? – poentira Kuzmanović.
Kuzmanović je imao sreće da sarađuje sa velikim imenima poput Miroslava Mute Nikolića, Darka Rusa…
– Od samog početka karijere želeo sam da naučim nešto od trenera. Slušao sam svaku sugestiju, nekada bio tvrdoglav da prihvatim, nekada pobedio u nekoj borbi, ali sam svima bez izuzetka prilazio sa velikim poštovanjem. Ono je trajalo dok treneri rade pravu stvar, dok ne galame bez razloga, dok ne kažnjavaju bez razloga i dok uživate u igri koju postave. Ako to daje rezultat, poverenje je tu. Imao sam prilike da sa Miroslavom Nikolićem radim tri i po godine a sa Darkom Rusom nešto kraće, ali podjednako upečatljivo.
Prema Kuzmanoviću, dvojica velikih stručnjaka su imali slične pristupe igračima, ali su se dosta razlikovali u shvatanju košarke.
– Dva različita pristupa, dve slične ali nikako iste filozofije bez obzira što su imali iste učitelje, i velika razlika upravo u onome o čemu sam maločas pričao: samo trener može činjenjem da izgubi poverenje igrača. Zato i dan danas verujem svemu što je Ruso pričao.
Zbog takvih trenerskih imena, zanimalo nas je šta Kuzmanović misli u večitoj debati: koliko trener oblikuje igrače, a koliko igrači trenera?
– Mislim da je to jedan proces u kojem svi mogu nešto da nauče, pitanje je koliko su spremni da čuju, koliko im je jaka sujeta i u samoj suštini na kraju, da li je njima košarka iznad svega. Ako jeste, i treneri i igrači će izaći bogatiji za jedno iskustvo posle svake sezone, bilo da su imali dobar ili manje dobar odnos sa trenerom.
Podelio je bivši igrač Zvezde i Budućnosti sa nama i jednu anegdotu iz igračkih dana. Anegdotu koja je i dan-danas poučna. Za onog ko hoće da shvati. I sluša.
– Anegdota ima toliko da kada se nađe društvo iz sveta košarke možemo da pričamo ceo dan a da ne ispričamo sve. Ipak, pamtim jednu sa samog početka karijere koja je, eto, meni ostala u sećanju, i uvek je bila dobar podsetnik u kasnijim vremenima. Turnir u Turskoj, 1991. godine trener OKK Beograda, sada pokojni, Marijan Novović Šilja. Najavio je sastanak sa mnom i sa mojim saigračem da bi nam skrenuo pažnju na neke bitne stvari. Večera se završila i krenuli smo ka sobi. Nedugo zatim Šilja je bio na vratima. Čim je ušao shvatili smo da nema na šta da sedne. Na svim stolicama i krevetima su bile naše stvari iako smo tu bili tek drugi dan. Gledao je levo-desno da bi u momentu kad sam sa jedne stolice gurnuo sve stvari na pod rekao: “Kako vam u sobi, tako vam i u glavama” i otišao. Meni je to bilo dovoljno. I verujem da bi sve što je želeo da nam kaže te večeri, imalo manje efekta od te jedne rečenice.
Sa druge strane terena
Upravo je Kuzmanović i u daljoj, funkcionerskoj karijeri, posvetio dosta vremena mladim i talentovanim igračima Srbije. Kao direktor muških reprezentacija imao je dosta uspeha.
– Bio sam deo KSS-a i sa ponosom mogu da kažem da je Srbija 2017. godine bila najuspešnija nacija na svetu. Četiri selekcije, o kojima sam zajedno sa potpredsednikom Igorom Rakočevićem vodio računa, su zauzele prvo, treće, četvrto i peto mesto. I onda sam otišao. Nemam šta da kažem na tu temu sem da je lako proveriti sa svim trenerima i igračima sa kojima sam sarađivao, kakva je bila ta saradnja i koliko smo dobrih stvari uradili. Ali nije to tema. Tema su talentovani, mladi igrači s kojima moja generacija nema nikakvih dodirnih tačaka. Kao da smo radili u razmaku od jednog veka.
Kuzmanović nam je potom ponovo dao jedan dobar primer kako (ne)treba raditi sa mladim košarkašima.
– Mala digresija. kada smo bili u SAD okupivši 20 talentovanih igrača sa univerziteta širom Amerike te 2017. godine, imali smo priliku da posetimo Kolorado univerzitet. Na jednom od zidova nazvanim “Wall of fame”, posteri 7-8 igrača koji su napravili NBA karijere. Na moje pitanje trenerima: “Zašto ih ima samo toliko?” – slegli su ramenima. Dodao sam i ovo: “Da li mislite da uslovi koje imaju ovde na neki način sputavaju tu glad za uspehom jer prosto, imaju SVE”. Trener me je pogledao i rekao: “Nikada nisam razmišljao na taj način a ima logike”. Dakle, danas dečaci, ne svi naravno, ne igraju iz same ljubavi prema košarci i to je osnovna razlika zbog koje ne razumemo jedni druge, ni mi njih, ni oni nas.
Potom je Kuzmanović prodrao dublje u srž problema koji se tiče budućnosti srpske košarke. I, utisak je, ima poentu.
– Mnogi nemaju problem sa opremom, mnogi se dovoze svojim autom na trening, mnogi u tom uzrastu imaju i sponzore, iskreno smatram to velikom budalaštinom jer se takvim postupcima kvari hemija u ekipi a košarka je, još uvek, kolektivan sport i u suštini uživaju u nekim privilegijama ukoliko to posmatramo sa našeg aspekta od pre 30 godina. Ja mislim da se oni ni u čemu ne muče. Ne svi, naravno, ali oni koji dođu do reprezentativnih selekcija, sigurno imaju sve ovo o čemu sam pričao.
Prosto, nekako je u srpskom mentalitetu da se borimo. Pogledajmo samo primere Novaka Đokovića i to na kakvim je terenima trenirao, pa od legendarnih fudbalera poput Vladimira Petrovića Pižona (primera je još mnogo) koji su prošli kroz velike muke da bi dogurali da najvećih visina.
– I onda ti košarkaši treba da se bore za nešto. Kako? Pa ni za šta se do sada nisu borili, sve im je na neki način dato samo zato jer imaju “veliki potencijal” izrečen od nekog kvazi stručnjaka, sve u cilju sopstvene popularnosti. Kada na to dodamo da se prerano izvlače iz manjih sredina, idu u veće timove, u kojima nije lako snaći se i nametnuti se, tek tada se prisetimo mnogih imena za koje se očekivalo da će nešto napraviti, a nisu.
Upravo nam je to bio šlagvort da se dotaknemo naših velikih talentata koji nisu ostvarili “planirane” karijere, odnosno nisu dosegli visine koje su im se predviđale. Primera je zaista mnogo. Od Boriše Simanića, Marka Pecarskog, Jovana Novaka, Stefana Pena…
Istina, neki su imali problema sa povredama, ali je činjenica da je mnoge od njih slomio teret velikih očekivanja koji im je nametnut od ranog igračkog doba.
– Teško je definisati problem njihovog razvoja jer je to splet većeg broja okolnosti. Baš kao što ni talenat nije da samo znaš da nađeš put do koša već u njega ulazi posvećenost, marljivost, sujeta, odnos prema treneru, prema saigračima, na kraju i prema samom sebi, da li prihvataš kritiku, da li si malodušan ili se dižeš na noge posle pada -sve to je talenat. Tako i odgovor na pitanje: “Gde je problem” nije jednostavno…
Potom je Kuzmanović pokušao da pronikne u samu srž šta se desilo sa svim tim mladim igračima koji stagniraju ili su u padu.
– Evo nekoliko ideja odakle bih ja krenuo. Spomenuo si Novaka. Sećam se da je još bio u Vršcu, maltene dečkić, kada se u novinama digla halabuka “Novak u Zvezdi, Novak u Partizanu, Novak ovo, Novak ono”... Igrač je još maloletan, koji nema iza sebe ozbiljnu sezonu, koji igra na mestu na kojem je najteže formirati igrača i osim svega dvojice, Dražena i Dončića, nema trećeg koji je u tim godinama predvodio tim. Uostalom i Sale Đorđević postaje “onaj” Sale tek posle trojke u Istanbulu. Imao je 25 godina. Sad odjednom otimanje za Novaka…
Upravo je taj pritisak doveo do toga da ti igrači ne naprave ono što su obećavali potencijalom.
– Čemu je to doprinelo? Ničemu osim da Novak izgubi tlo pod nogama. A ko ne bi? I odjednom nema Zvezde, nema Partizana, epizoda u Radničkom iz Kragujevca i verujem da Novaku ništa nije bilo jasno. To važi za mnoge za koje su sa 16, 17, 18 godina govorili novi Kukoč, novi Dražen… A on se sa 18 zaljubi, kupi gitaru i ode na pusto ostrvo. I šta kažu svi ti stručnjaci? Ništa. Idu dalje i traže nove žrtve. Ipak imamo jednu, možda i najbolju generaciju unazad 7-8 godina. 1995. godište. Jokić, Gudurić, Davidovac, Jaramaz, Zagorac, Apić, Rebić, osvajači zlata u Linjanu 2015. godine.
Kada smo već kod teške teme budućnosti srpske košarke u poslednje vreme se stručna javnost otvoreno pita gde su Srbiji TOP talenti u mlađim kategorijama, pogotovo na poziciji pleja. Doduše, ima tu i izuzetaka poput Filipa Petruševa iz Mege, ali je utisak da su oni više izuzetak nego pravilo i plod sistemskog rada u srpskoj košarci.
– Mesto plejmejkera je najosetljivije i iziskuje pre svega jedan konstantan rad. Ti igrači najkasnije sazrevaju jer je njihova uloga da razmišljaju više od ostalih četiri igrača. Mi od Teodosića nemamo plejmejkera koji je konstantno napredovao osim fantastičnog Vase Micića. Njegov relativno kasni napredak je upravo ovo o čemu govorim. Međutim sve je manji broj kvalitetnih igrača koji zaista opravdavaju minutažu. Uglavnom se radi o “velikim potencijalima”. Rekao sam već šta mislim o tome. I sada kada napravimo presek igrača koji su u najboljim godinama i koji su pokazali da na njih može da se računa upravo govorimo o ovom, 95-om godištu.
Dotakao se Kuzmanović i nekih talenata koji su prodefilovali kroz ABA ligu, a na najvećoj sceni nemaju ulogu kakvu su očekivali.
– Mlađih, a dokazanih trenutno nema, osim mladog Petruševa koji iza sebe ima odličnu sezonu. Zaista želim da verujem da će njegov razvoj biti drugačiji od, recimo razvoja, podjednako interesantnog Goge Bitadzea. Šta se desilo kada je po prvi put izašao iz sistema u kojem je 10-ak igrača radilo za njega? U Budućnosti ništa, u NBA ništa a sada je u Razvojnoj ligi i pitanje je u kom će se smeru odvijati njegova karijera. Nikola Mišković i Marko Pecarski, najveće “zvezde” svoje generacije, ni blizu projektovanih uloga, zar ne? Treneri koji ih treniraju sigurno bolje od mene znaju zašto je to tako…
Kuzmanović o večitim rivalima
Nakon reprezentativne košarke, vratili smo se na klupsku, odnosno na naša dva najveća tima. Za sada, Zvezda nema sezonu kakva se najavljivala i očekivala.
– Na samom početku sam, baš kao i dobar deo košarkaške javnosti, bio oduševljen dolaskom Saše Obradovića na mesto trenera Crvene Zvezde sa samo jednom nadom, da neće gomilati strane igrače. Mnogi misle da sam protiv stranaca u srpskoj košarci, ali nije tako. Nisam protiv kvalitetnijih stranaca od igrača koje domaći klubovi poseduju.
Pričao je predsednik Zvezde Nebojša Čović da je angažovanje velikog broja stranaca bilo greška, a kao i dobar deo javnosti i Kuzmanović se slaže da je bila pogrešna filozofija forsirati toliko stranaca.
– I sada kada imamo mogućnosti da napravimo analizu njihovog učinka, iako za to treba sačekati sam kraj sezone, možemo da govorimo o igračima koji više nisu tu. O Ročestiju, o Teriju, možda posebno o njemu jer ne verujem da je on igrač koji bi jedan klub iz B lige doveo u A a, kamoli da donese neku prevagu u Evroligi, zatim o Kolomu i O’Brajantu. Da li bi Zvezda bila tu gde jeste da nije bilo njih? Vrlo moguće. Da li bi bila za nijansu bolja, ako ne u rezultatskom učinku, onda makar u pruženoj šansi igračima koji do skora nisu bili ni na klupi? Mislim da bi celokupan utisak bio bolji. Ovako mnogi smatraju da je ovo još jedna propuštena sezona u Evroligi.
Na slabije rezultate Zvezde u Evroligi je sigurno uticao i faktor navijača koji daju veliku podršku crveno-belima.
– Ne slažem se sa konstatacijom da je ova sezona u Evroligi – propuštena. Zvezda je sigurno imala manje pobeda, ali ova sezona ne može da se poredi ni sa jednom drugom jer, prosto, nije bilo onog faktora koji je donosio prevagu, nije bilo navijača. I sigurno da bi broj pobeda bilo makar još 4 ili 5 veći. No šta je tu je, Zvezda je učesnik najelitnijeg takmičenja i sama ta činjenica dovoljno govori.
Dotakli smo se i ABA lige gde će Zvezda pokušati da dođe do prvog mesta na tabeli do kraja ligaškog dela sezone.
– Što se ABA lige tiče Zvezda je favorit godinama unazad. Budućnost će učiniti sve da se domogne prvog mesta i obezbedi prvu poziciju u regularnom delu lige. Ostali će svakako tražiti šansu i nekome pokvariti planove. Ovo je možda najneizvesnija liga do sada, ali ne smatram i da je najkvalitetnija, nego mi brzo zaboravljamo.
Pored Zvezde i Partizan ima, blago rečeno, lošu sezonu…
– Partizan je očigledno ušao sa nekim problemima koji su bili van očiju javnosti. Od samog starta je postojala neka tenzija koja se nije završila ni promenom trenera, ni promenom pojedinih igrača. Glavni argument za jako male promene u sastavu je bila činjenica da je u prekinutoj sezoni Partizan pružao dobre partije i da je uskraćen za mogućnost da se domogne Evrolige. Evidentno je da su problemi bili dublji, da se na sve odrazio odlazak Trinkijerija, da hemija u ekipi od samog starta nije bila prepoznatljiva za Partizan što je na kraju rezultiralo najlošijim sezonom u poslednjih 30 godina.
Nije Kuzmanović u potpunosti zadvoljan ni kako je Partizan pristupio promeni filozofije i okretanju mladim igračima.
– Iznuđen zaokret ka mladim igračima je pokušaj da se ublaže loši rezultati ali samim tim što to nije planski i sistematično urađeno govori da će biti kratkog daha. Do kraja sezone Partizan se bori za ponos i verujem da će svakako učiniti sve da poprave utisak i nekome od prvih pet ekipa, pokvare račune…
Košarka u kolicima
Nakon rada u KSS-u, Kuzmanović je ostao u košarci i to na poziciji predsednika Košarkaškog saveza Srbije za osobe sa invaliditetom. Iako nije puno razvijen, ovaj sport sve više i više zauzima mesto u srcu ljubitelja sporta.
– Košarka u kolicima polako zauzima mesto na sportskom nebu Srbije. Medalja sa EP u Sofiji, Prva liga Srbije i pokretanje 3×3 lige je samo mali broj uspešno organizovanih projekata koji su bili iza nas i naročito onih koji su pred nama. Upoznavanje sa tim divnim ljudima me je vratilo u mladost i sećanje na moje početke jer su nam motivi bili isti, ljubav prema košarci.
Kao i u većini “malih” sportova u Srbiji i ovde je problem novac, ali se naš sagovornik nekako snalazi i uspeva da podigne igru na viši nivo.
– U košarci u kolicima u Srbiji nema novca, nema plata za igrače i jedini ali dovoljno veliki motiv koji te momke vodi je biti jednak sa drugima. A gde bolje nego na košarkaškom terenu u sportu koji igraju po identičnim košarkaškim pravilima. Često vole da kažu da je jedina razlika što na njihovim utakmicama nije dozvoljeno zakucavanje.
Najavljuje Kuzmanović i vrlo interesantne projekte koji su vezani za košarku u kolicima.
– Voleo bih da se ljudi više upoznaju sa umećem ovih momaka što je bio jedan od prioriteta, ali nas je pandemija sprečila u tome. Ipak uvek sam optimista i verujem da ćemo u toku ovog proleća i leta, na Adi ili na gradskim trgovima, uspeti da organizujemo 3×3 turnire, da zainteresovani vide umeće ovih momaka i ako žele probaju da uđu u njihove cipele i shvate koliko je to motorički zahtevan sport.
Očekuje naše reprezentativce i vrlo zanimljivo i takmičarsko leto.
– Želim da se pohvalim da smo u februaru mesecu održali prvi reprezentativni turnir u malom Bojniku pored Niša uz učešće Crne Gore i Bugarske i da smo pokazali da smo zasluženo u B diviziji čije nas prvenstvo očekuje u julu mesecu, naravno ako situacija sa pandemijom to dozvoli. Nadam se da je pred nama uzbudljivo leto i da ćemo dobrim rezultatima u ovaj sport uvući još veći broj osoba sa invaliditetom čime će njihovi životi sigurno biti kvalitetniji. Pozivam sve da potraže na Fejsbuku Savez košarkaša u kolicima Srbije i upoznaju se sa ovim herojima – zaključio je Kuzmanović za Meridian sport.
Toma
Bila je ambiciozna Zvezda pa dovela silne strance ali na kraju se ispostavilo da se nije isplatilo. Treba svi domaći klubovi da se više okrenu našim klincima, ima toliko talentovane dece.